Rekli su o Rilkeu: S. M. Baura

S. M. Baura o Rilkeu (odlomak iz knjge Nasleđe simbolizma)

Rilkeova namera može se posmatrati kao pokušaj da se usklade i sjedine dve različite vrste poezije. S jedne strane, ona zahteva punoću koja dolazi od življenja u imaginaciji, od podleganja svakoj impresiji; u ovome on podseća na romantičare sa njihovim žudnim traganjem za senzacijama i verovanjem u jedinstvenu prirodu pesnikovog poziva. Sa druge strane, ona podseća na Malarmeovu koncepciju idealne pesme kao nečeg apsolutnog po sebi i slobodnog od svega što bi se moglo proglasiti privatnim sklonostima njenog tvorca. Ova dva gledišta nije lako pomiriti; jer jedno ističe važnost svega onoga što pesnik oseća, drugo zahteva da njegova individualnost bude isključena iz pesme koja postoji u svome svetu čiste umetnosti. Ali Rilkeov napor da sjedini ova dva gledišta shvatljiv je i u svetlu njegovog vremena i njegovog razvoja […].

Ovakav cilje neuobičajen je za pesnika. Mogao bi se čak smatrati nemogućim. Kreativnu moć obično prati snažno osećanje nezavisnosti i ona odbija da čeka događaje koji će njome upravljati. Čak i oni koji žive od svojih emocija ne očekuju da im se one nametnu spolja. Ali Rilke je bio pravo dete i apostol Estetičkog. Dok su drugi objedinjavajući princip nalazili u religiji, moralu ili istini, Rilke ga je nalazio u traganju za impresijama i u nadi da se one mogu pretvoriti u poeziju. Ovom zadatku on je poklonio svoj religiozni žar, svoju moralnu ozbiljnost, svoj intelektualni integritet […].

Rilke je otkrio da su senzacije sve što poseduje i da su one njegove i u njemu. Ova ideja je dosta stara u filozofiji, ali je bila nova u poeziji. Rilke, usamljen po prirodi i iz navike, stvorio je filozofiju samoće koja je takođe bila i filozofija umetnosti. On je shvatio da je važan on sam, njegovo unutarnje iskustvo, njegove sabrane impresije. Rilke je posmatrao „Elegije“ kao krunu svog dela. Možemo da razumemo zašto. Na njima je, s prekidima, radio od 1911. do 1923. „Devinske elegije“ su značajan primer inspiracije u najdoslovnijem smislu. Pesnik je osetio kao da nema nikakvog udela u njihovom stvaranju. Pošto su mu tako došle, one su Rilkeu značile sve. One su izražavale ideje o kojima je godinama razmišljao. Činilo se da su one nagrada za dugo čekanje, opravdanje njegovog čvrstog verovanja da će se, vremenom, njegovo ćutanje pretvoriti u pesmu. Teško je reći šta je predmet „Elegija“. Možda čovekovo mesto u svetu, i to je u izvesnoj meri tačno. Ipak, one su ponajpre svedočanstvo o pesnikovim upornim nastojanjima da bude pesnik, o njegovim naporima da se nagodi sa inspiracijom […].

U sonetima Rilke pokazuje šta mu je značila poezija, šta je dobio od nje i čemu se nadao za nju. Dominantno raspoloženje je radost. Ono dopunjava bol i strah elegija, i u čitavom Rilkeovom delu ove dve knjige se moraju uzimati zajedno. Dok elegije otkrivaju njegove muke i borbe kad nije stvarao poeziju, soneti govore o njegovoj radosti kad jeste. Život mu je protekao između jalovog čekanja i zanosnog stvaranja, i on je pretpostavljao da je opšti ljudski položaj sličan njegovom, da zna za bedu besciljne praznine i usredsređenu aktivnost inspiracije. Soneti su pesme o njegovoj pobedi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Baladine Klossowska, The Inner Contemplation (Rilke sleeping on a small sofa at Muzot), watercolor on paper, 1921.

Rekli su o Rilkeu: Viktor Žmegač

Viktor Žmegač: Rilkeova proza: na granici pripovijedanja

Nema sumnje, Rilkeu je doista bilo stalo da izbjegavanjem uobičajenih književnih termina naglasi kako je njegova „prozna knjiga“, kako se „Zapisci“ obično nazivaju, osebujno djelo, neobično i po nastanku i po karakteru. Iako nema dvojbe da se autoru ne može osporiti posebno mjesto u povjesti moderne proze, ipak je sporno treba li zaista tako strogo izbjegavati pojam „roman“ kad je riječ o „Zapiscima“. Rilkeova je suzdržljivost razumljiva s obzirom na to da je djelo nastalo već na početku stoljeća, u vrijeme kad književna krtika još nije mogla imati razvijenu svijest o tzv. eksperimentima modernog romana. Treba imati na umu da su prvi Prustovi romani objavljivani tek nekoliko godina poslije Rilkeova djela, da i ne spominjemo najpoznatije Džojsove, Židove, Muzilove ili Brohove romane, koji tada još nisu bili ni na pomolu. Svratimo li pogled unatrag i prosudimo književnopovijesno mjesto „Zapisa“ s današnjega gledišta, gotovo uščezavaju svi argumenti protiv primjene naziva roman.

Istina je – a time se približavamo pitanjima koja su bitna za analizu djela – da se Rilke odrekao većine kategorija na kojima se temelji tradicionalno pripovjedanje. U „Zapiscima“ nema ničega što bi bilo nalik na fabulu, zaplet, radnju u baštinjenom smislu, u njima nema kontinuiteta zbivanja koje sugerira jasno postavljen razvitak, a nema niti mnoštva likova, iz čijih bi se karakternih osobina nametnuli sukobi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Nepoznati autor

Rekli su o Rilkeu: Milivoj Solar

Milivoj Solar: Svjest o krizi kulture u Rilkeovim „Zapiscima o Malteu Lauridsu Brigeu“

Svjest o krizi kulture u „Zapiscima Maltea Lauridsa Brigea“ nema mnogo toga zajedničkog sa dijagnozom. Rilkeovo je djelo naprosto dosljedno oblikovano, bez pretpostavki o kontinuitetu priče i o smislu životne sudbine, a i s jakom sviješću o uzajamnim vezama između takvih pretpostavki i konvencija oblikovanja književnog djela.

Malte odbacuje svako pripovjedanje jer on kaže doslovno: „priče ne volimo“. Ni bajka, ni realistički roman tako – znači – ne mogu zadovoljiti onoga tko pokušava ispripovijedati vlastitu prošlost onakvu kakva je ona doista bila: priča načelno ne može biti istina. Rilkeov Malte – ili, mogli bismo reći sam Rilke u „Zapiscima“ – biva tako prisiljen da traži nove kriterije registracije iskustva, jer postojećim koji su temelji konvencije pripovjedanja ne može biti zadovoljan. Kako se pri tome radi o djelu koje se nastoji oblikovati više se ne može riješiti kao u slučaju novele. Taj problem „Zapisci“ rješavaju tako što uvode dimenziju vremenskog diskontinuiteta koju sukcesivno izlaganje, odnosno pripovijedanje, načelno ne priznaje.

Od presudne je važnosti za razumijevanje „Zapisaka“ što se u njima načelo poetske fiksacije fragmenta upotrebljava u proznom tekstu. Zapisci po svojoj osnovnoj funkciji nisu poetsko djelo; oni se ne služe stihom i ne zadovoljavaju se izazivanjem asocijativnih sklopova koji bi svoj smisao ostvarivali isključivo u nekom jedinstvu zvuka i značenja: oni su eksplikativni i analitički, čak se i izravno odnose na problem krize kulture koji nastoje obuhvatiti objektivnom analizom koja je – poput Huserlove fenomenologije – upravljena prema pojavama kao takvim.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Jean Vodaine, „Rilkeov portret“, 1998.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Ako Vam Vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli dozvati njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva niti bednog, ravnodušnog mesta. Pa i kada biste ležali čak i u tamnici, čiji zidovi ne bi dopuštali da ijedan od šumova sveta dopre do Vaših čula – zar i tada ne biste imali još svoje detinjstvo, njegovo divno, kraljevsko bogatstvo, ovu riznicu uspomena? Upravite onamo svoju pažnju. Pokušajte da izvučete na površinu potonule senzacije te daleke prošlosti; Vaša ličnost učvrstiće se, Vaša osamljenost razmahnuće se i postaće sutonasto prebivalište mimo kojeg će u daljini promicati spoljašnja buka. – Pa ako se iz tog skretanja u sebe, iz tog poniranja u svoj sopstveni svet, rode stihovi, onda nećete pomišljati na to da ikoga pitate da li su to dobri stihovi. Nećete ni pokušati da časopise zainteresujete za te radove: jer ćete u njima gledati svoje drago prirodno vlasništvo, delić i glas svog života. Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj vrsti porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema. Zato, veoma poštovani gospodine, znam samo jedan savet: udubite se u sebe i ispitajte dubine u kojima izvire vaš život; na njegovom vrelu naći ćete odgovor na pitanje da li morate da stvarate. Primite taj odgovor onako kako on bude glasio, bez mudrovanja i tumačenja. Možda će se pokazati da ste pozvani da budete umetnik. Onda primite na sebe sudbinu i nosite je, njen teret i njenu veličinu, ne pitajući nikad za nagradu koja bi mogla da dođe spolja. Jer onaj ko stvara mora da bude svet za sebe i da sve nalazi u sebi i u prirodi sa kojom se spojio.

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Helmut Westhoff, Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1901.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.

Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan: strpljenje je sve!

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Rilke: „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“ (prvi odlomak)

Ali to da ne mogu spavati pri otvorenu prozoru. Tramvaji jure zvoneći mojom sobom. Automobili prelaze preko mene. Netko je zalupio vratima. Negdje pada staklo prozora zvečeći, čujem grohot velikih krhotina, mali se komadići smijulje. Tada nenadano prigušen, mukli topot s druge strane, iz unutrašnjosti kuće. Netko se uspinje uza stepenice. Dolazi, dolazi neprestance. Ovdje je, dugo je ovdje, odlazi. I opet ulica. Neka djevojka vrišti: Ah tais-toi, je ne veux plus. Tramvaj juri sasvim razdraženo, gubi se, gubi iznad svega toga. Netko zove. Ljudi žure, prestižu se. Pseto laje. Kakvo olakšanje: pas. Prema jutru čak i pijetao, a to je tako dobro, bezgranično dobro. Nenadano se gubim u snu.

To su šumovi. Ali ima ovdje nešto što je mnogo strašnije: tišina. Za velika požara, držim, nastupa katkada trenutak pun neke naročite napetosti, mlazovi vode popuštaju, vatrogasci se više ne penju, nitko se ne miče. Bez glasa pomiče se crni vijenac krovišta, a visok zid iza kojega se vidi plamsaj vatre, naginje se se bez buke. Sve stoji, čeka, uzdignutih ramena, obrazi im se prometnuli u gledanje: čekaju strašan udarac. Takva je ovdje tišina.

Učim gledati. Ne znam u čemu je stvar, sve ulazi dublje u mene i ne ostaje ondje gdje je inače ostajalo. Posjedujem nutrinu o kojoj ništa nisam znao. Ne znam šta se ondje dešava.

Pisao sam danas jedno pismo, pri tom mi je na um palo kako sam ovdje tek tri tjedna. Tri bi tjedna negdje drugdje, na ladanju, na primer, protekla kao jedan dan, ovdje su to godine. Neću ni pismo da pišem. Zašto da nekome kažem kako se mijenjam? Ako se mijenjam, ne ostajem onaj koji bijah, a ako sam odsad nešto drugo, jasno je da više nemam znanaca. Pisati, dakle, strancima, ljudima koji me ne poznaju, nemoguće je.

Jesam li već rekao? Učim gledati. Jest, počinjem. Slabo mi to, doduše, uspijeva. Ali ja hoću da iskoristim vrijeme.

Izvor: R. M. Rilke, „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd 1964.

Rilke: „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“ (drugi odlomak)

Čini mi se, valjalo bi početi nešto da radim, sada, kada učim gledati. Dvadeset i osam mi je godina i ništa još nisam napisao. Da ponovimo: napisao sam studiju o Karpaču, koja je loša, napisao sam dramu Brak, u kojoj razvijam nešto krivo s dvoznačnim sredstvima – i stihove. Ali sa stihovima je čovjek malo učinio, kad ih je napisao mlad. Valjalo bi čekati time, sabirati cijeloga života iz duše i mirnoće, iz dugog života, kad bi to bilo moguće, i tada, sasvim pri koncu, čovjek bi možda napisao deset redaka koji bi bili dobri.

Jer stihovi nisu, kao što to ljudi misle, osjećaji (oni se javljaju rano) – stihovi su iskustva. Za jedan stih potrebno je vidjeti mnoge gradove, ljude, stvari, valja znati kretnje koje sitno cvijeće čini kad se otvara ujutro. Valja znati umišljati putove u nepoznatim krajevima, neočekivane susretaje i sastanke: dane djetinjstva, koji su još uvijek nerazjašnjeni; valja znati zamišljati roditelje svoje, koje smo morali povrijediti kad su nam donosili kakvo veselje koje mi nismo shvaćali (to je veselje učinjeno za drugoga), dječje bolesti koje počinju u dubokim i zatvorenim sobama, jutra na obalama mora, samo more, mora, noći na putu koje su podrhtavale veoma visoko i letjele sa zvijezdama – i nije još dosta smjeti misliti na sve to. Valja posjedovati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije drugoj nalik, na krikove žena u porođajnim mukama. Kraj umirućih valja biti, valja sjediti kraj mrtvih u sobi s otvorenim prozorima, bukom, koja je dolazila na mahove. Nedostaje posjedovati uspomene. Valja ih znati zaboraviti, kad ih je mnogo i suviše, potrebno je biti vanredno strpljiv da se dočeka čas kad će se one vratiti. Jer uspomene, same, još nisu ništa. Tek kad postanu krv u nama, pogled, kretnja, kada postanu bezimene i kad ih je nemoguće razlikovati od nas samih, tada se može dogoditi da se u veoma rijetkim trenucima, iz sredine ovih uspomena, uzdigne prva riječ stiha.

Izvor: R. M. Rilke, „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd 1964.

Rilke: „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“ (treći odlomak)

Bibliothèque nationale
Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Možeš pristupiti k jednome, možeš ga tiho dotaknuti: on ništa ne osjeća. Udariš li malo susjeda kad ustaješ, ispričaš li se, naginje se na tvoju stranu, gdje čuje tvoj glas, njegovo se lice naginje tvome, a vidi se i kose su mu kao kose u spavača. O, kako to prija. A ja sjedim, i imam pjesnika. Kakva sudbina. U dvorani sad sjede tri stotine ljudi, čitaju, no nemoguće je da svaki pojedinac posjeduje jednog pjesnika. (Bog zna što oni imaju.) Nema toliko pjesnika. Vidi, kakva sudbina, ja, možda najsiromašniji od svih koji čitaju, inostranac: ja imam pjesnika.

Bulevar Sen-Mišel bio je prazan i prostran, lako se moglo prolaziti njegovom blagom nizbrdicom. Prozore su, gore, otvarali, staklast zvuk i odsjaj letjeli su ulicom, činili se kao neka bijela ptica. Prošla su neka kola sa svijetlocrvenim kotačima, a dalje dolje nosio je netko nešto svijetlozeleno. Tamno poprskanim drumom, a bio je čist, trčali su konji, na njima se sjala blještava orma. Probudio se vjetar, nov, blag, a sve se uzdizalo: mirisi, dozivanja, zvona.

U Parizu sam, oni koji to čuju vesele se, mnogi mi zavide. U pravu su. To je golem grad, golem, pun značajnih iskušenja. Što se mene tiče, moram priznati da sam im u izvjesnom smislu podlegao. Držim da se ništa drugo ne može kazati. Platio sam ta iskušenja i ona su me ponešto izmijenila, ne toliko moj karakter koliko, ipak, moje gledanje na svijet, svakako moj život. Sasvim novo shvaćanje svih stvari porodilo se u meni kraj ovakvih utjecaja, nastale su izvjesne razlike, koje mene sad di jele od ljudi više nego ikada. Jedan je to izmijenjen svijet. Nov život, pun novih značenja. To mi je trenutačno teško, jer je sve i suviše novo. Početnik sam u svojim vlastitim odnosima.

Izvor: R. M. Rilke, „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd 1964.

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

III
Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv

IV
O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak…

IX
Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.

Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.

Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag.

Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag.

XI
Zar na nebu sazvežđe „Konjanik“ ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

XXVI

Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.

Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol’ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.

Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al’ glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.

O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači i prirodin smo glas.

.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Kamij Koro, „Orfej i Euridika“, 1861.