Film o Lu-Andreas Salome

Nedavno sam otkrila da je snimljen film koji se bavi životom i delom Lu Andreas-Salome. Naravno, ni Rilke ni Niče nisu izostavljeni iz scenarija. Glavnu ulogu tumači Katharina Lorenz, film je režirala Cordula Kablitz-Post. Ova informacija naročito mi je bila korisna utrenutku kada sam pripremala seriju tekstova o Rilkeu. Ovaj post informativnog karaktera odlično se uklapa u temu. Detaljnije o filmu možete pročitati ovde.

.

Rođena 1861. u Petrogradu (umrla 1937. u Getingenu), bila je svojevremeno poznata kako po svojim pripovetkama i romanima tako i po živom zanimanju za sve što se na kraju jednog i na početku drugog veka dešavalo ne samo u društvu, u ženi i sa ženom, nego i za sve ono što su savremena naučna dostignuća nudila, doprinoseći da se neka pitanja rasvetle, objasne ili učine pojmljivima. Iz tih interesovanja rodila su se poznanstva i prijateljstva sa poznatim ličnostima onoga vremena, pa su se neka od njih pretvorila u ljubav, kao što je to bio slučaj sa pesnikom Rilkeom, i ta ljubav i pisma koja su pisali jedno drugome jedino je što smo do sada znali o ovoj izuzetnoj ženi svoga vremena.

Vera Kolaković, iz pogovora knjige „Šta je Eros“, zbirke eseja Lu Andreas-Salome

Rilkeovo pitanje Bogu

Da umrem, šta ćeš ti, moj bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
Ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
ni jednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala
Šapće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?

Pesma: Rajner Marija Rilke, preveo Branimir Živojinović.
Slika: Fransisko Goja, „Raspeti Hrist“, 1780.

Naziv pesme, godina nastanka, kao i naziv zbirke unutar koje je objavljena nepoznati su.

Umetniku je dopušteno da iz mnogo stvari načini jednu i da iz najmanjeg dela neke stvari sačini svet.

Rajner Marija Rilke – Roden, 1903.

Hvala Jadranki Dubak koja me je uputila na ovu pesmu.

Naslovne strane različitih izdanja Rilkeovih dela

.

.

.

.

.

 

Upravo ste pogledali određena izdanja Rilkeovih dela, objavljena uglavnom na ruskom, francuskom i nemačkom jeziku. Zapisi povodom godina izdanja, naziva izdavača, imena prevodilaca izostavljeni su, ne iz nemara ili neodgovornosti prema filološkoj disciplini i njenom osnvnom pozivu – navođenju, već zato što se mnoge od pomenutih neophodnih informacija vide na priloženim fotografijama. One fotografije koje skrivaju te, književnim proučavaocima svakako bitne podatke, ostavile su u setnom raspoloženju i samu autorku ovog posta. No, vizuelna strana tih knjiga, podjednako bitna koliko i povez, i u Rilkeovom slučaju iznenađuje mnogobrojnošću i lepotom ornamenata, fontova i grafičkih rešenja. Ona kao da dopunjuju njegove reči, misli ili nevidljive utiske svakog pojedinačnog čitaoca kondenzujući ih u jedan.

To umetniče,
pripadalo je tebi; ova tri
kalupa otvorena. Gledaj, evo
odlivka prvog: prostor svuda oko
tvog osećanja; a iz onog drugog
posmatranje ti izdvajam što ništa
ne žudi, umetnika velikog
posmatranje; u trećem pak, što ti
prerano ga sam razbi, tek što u nj
iz belog usijanja srca navre
uzdrhtaloga liva prvi mlaz, –
nalazila se, vrsno izrađena
i reljefno uobličena, smrt,
sopstvena ona smrt, kojoj smo mi
toliko potrebni, jer živimo je,
i kojoj nigde drugde nismo bliži…

Rajner Marija Rilke – Rekvijem za grofa Volfa fon Kalkrojta, 1909.

Sva priložena izdanja pronađena su na blogu posvećenom Rajneru Mariji Rilkeu koji se zove Duino Elegies. Autor tog sajta preuzimao ih je sa različitih mesta na internetu.

Rajner Marija Rilke o umetnosti

Umetnost je tamna želja svih stvari. Sve one hoće da budu slike naših tajni. Rado se otresaju svog uvelog smisla da bi ponele neku od naših teških težnji. One se tiskaju u naša uzdrhtala čula i žedne su da budu povodi za naša osećanja. One beže iz konvencije. One hoće da budu ono što mi smatramo da jesu. Zahvalno i služeći hoće da ponesu nova imena kojima ih obdaruje umetnik. One su kao deca koja mole da ih povedemo na put: neće sve shvatiti, ali hiljade rasutih i slučajnih utisaka će se jednostavno i lepo nalaziti na njihovom licu. Takve žele stvari da stoje pred priznanjima umetnika kad ih on izabere za povod svog dela. Prećutkujući i odajući u isti mah. Tamne, ali obrubljene njegovim duhom, kao mnoga raspevana lica njegove duše. To je pozivanje koje umetnik razabira: želja stvari da budu njegov jezik. On treba da ih iz teških i besmislenih odnosa konvencije uzdigne u velike poretke svoga bića.

Rajner Marija Rilke, „Zabeleška o umetnosti – druga verzija“, 1898.

Rekli su o Rilkeu: S. M. Baura

S. M. Baura o Rilkeu (odlomak iz knjge Nasleđe simbolizma)

Rilkeova namera može se posmatrati kao pokušaj da se usklade i sjedine dve različite vrste poezije. S jedne strane, ona zahteva punoću koja dolazi od življenja u imaginaciji, od podleganja svakoj impresiji; u ovome on podseća na romantičare sa njihovim žudnim traganjem za senzacijama i verovanjem u jedinstvenu prirodu pesnikovog poziva. Sa druge strane, ona podseća na Malarmeovu koncepciju idealne pesme kao nečeg apsolutnog po sebi i slobodnog od svega što bi se moglo proglasiti privatnim sklonostima njenog tvorca. Ova dva gledišta nije lako pomiriti; jer jedno ističe važnost svega onoga što pesnik oseća, drugo zahteva da njegova individualnost bude isključena iz pesme koja postoji u svome svetu čiste umetnosti. Ali Rilkeov napor da sjedini ova dva gledišta shvatljiv je i u svetlu njegovog vremena i njegovog razvoja […].

Ovakav cilje neuobičajen je za pesnika. Mogao bi se čak smatrati nemogućim. Kreativnu moć obično prati snažno osećanje nezavisnosti i ona odbija da čeka događaje koji će njome upravljati. Čak i oni koji žive od svojih emocija ne očekuju da im se one nametnu spolja. Ali Rilke je bio pravo dete i apostol Estetičkog. Dok su drugi objedinjavajući princip nalazili u religiji, moralu ili istini, Rilke ga je nalazio u traganju za impresijama i u nadi da se one mogu pretvoriti u poeziju. Ovom zadatku on je poklonio svoj religiozni žar, svoju moralnu ozbiljnost, svoj intelektualni integritet […].

Rilke je otkrio da su senzacije sve što poseduje i da su one njegove i u njemu. Ova ideja je dosta stara u filozofiji, ali je bila nova u poeziji. Rilke, usamljen po prirodi i iz navike, stvorio je filozofiju samoće koja je takođe bila i filozofija umetnosti. On je shvatio da je važan on sam, njegovo unutarnje iskustvo, njegove sabrane impresije. Rilke je posmatrao „Elegije“ kao krunu svog dela. Možemo da razumemo zašto. Na njima je, s prekidima, radio od 1911. do 1923. „Devinske elegije“ su značajan primer inspiracije u najdoslovnijem smislu. Pesnik je osetio kao da nema nikakvog udela u njihovom stvaranju. Pošto su mu tako došle, one su Rilkeu značile sve. One su izražavale ideje o kojima je godinama razmišljao. Činilo se da su one nagrada za dugo čekanje, opravdanje njegovog čvrstog verovanja da će se, vremenom, njegovo ćutanje pretvoriti u pesmu. Teško je reći šta je predmet „Elegija“. Možda čovekovo mesto u svetu, i to je u izvesnoj meri tačno. Ipak, one su ponajpre svedočanstvo o pesnikovim upornim nastojanjima da bude pesnik, o njegovim naporima da se nagodi sa inspiracijom […].

U sonetima Rilke pokazuje šta mu je značila poezija, šta je dobio od nje i čemu se nadao za nju. Dominantno raspoloženje je radost. Ono dopunjava bol i strah elegija, i u čitavom Rilkeovom delu ove dve knjige se moraju uzimati zajedno. Dok elegije otkrivaju njegove muke i borbe kad nije stvarao poeziju, soneti govore o njegovoj radosti kad jeste. Život mu je protekao između jalovog čekanja i zanosnog stvaranja, i on je pretpostavljao da je opšti ljudski položaj sličan njegovom, da zna za bedu besciljne praznine i usredsređenu aktivnost inspiracije. Soneti su pesme o njegovoj pobedi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Baladine Klossowska, The Inner Contemplation (Rilke sleeping on a small sofa at Muzot), watercolor on paper, 1921.

Rekli su o Rilkeu: Viktor Žmegač

Viktor Žmegač: Rilkeova proza: na granici pripovijedanja

Nema sumnje, Rilkeu je doista bilo stalo da izbjegavanjem uobičajenih književnih termina naglasi kako je njegova „prozna knjiga“, kako se „Zapisci“ obično nazivaju, osebujno djelo, neobično i po nastanku i po karakteru. Iako nema dvojbe da se autoru ne može osporiti posebno mjesto u povjesti moderne proze, ipak je sporno treba li zaista tako strogo izbjegavati pojam „roman“ kad je riječ o „Zapiscima“. Rilkeova je suzdržljivost razumljiva s obzirom na to da je djelo nastalo već na početku stoljeća, u vrijeme kad književna krtika još nije mogla imati razvijenu svijest o tzv. eksperimentima modernog romana. Treba imati na umu da su prvi Prustovi romani objavljivani tek nekoliko godina poslije Rilkeova djela, da i ne spominjemo najpoznatije Džojsove, Židove, Muzilove ili Brohove romane, koji tada još nisu bili ni na pomolu. Svratimo li pogled unatrag i prosudimo književnopovijesno mjesto „Zapisa“ s današnjega gledišta, gotovo uščezavaju svi argumenti protiv primjene naziva roman.

Istina je – a time se približavamo pitanjima koja su bitna za analizu djela – da se Rilke odrekao većine kategorija na kojima se temelji tradicionalno pripovjedanje. U „Zapiscima“ nema ničega što bi bilo nalik na fabulu, zaplet, radnju u baštinjenom smislu, u njima nema kontinuiteta zbivanja koje sugerira jasno postavljen razvitak, a nema niti mnoštva likova, iz čijih bi se karakternih osobina nametnuli sukobi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Nepoznati autor

Rekli su o Rilkeu: Milivoj Solar

Milivoj Solar: Svjest o krizi kulture u Rilkeovim „Zapiscima o Malteu Lauridsu Brigeu“

Svjest o krizi kulture u „Zapiscima Maltea Lauridsa Brigea“ nema mnogo toga zajedničkog sa dijagnozom. Rilkeovo je djelo naprosto dosljedno oblikovano, bez pretpostavki o kontinuitetu priče i o smislu životne sudbine, a i s jakom sviješću o uzajamnim vezama između takvih pretpostavki i konvencija oblikovanja književnog djela.

Malte odbacuje svako pripovjedanje jer on kaže doslovno: „priče ne volimo“. Ni bajka, ni realistički roman tako – znači – ne mogu zadovoljiti onoga tko pokušava ispripovijedati vlastitu prošlost onakvu kakva je ona doista bila: priča načelno ne može biti istina. Rilkeov Malte – ili, mogli bismo reći sam Rilke u „Zapiscima“ – biva tako prisiljen da traži nove kriterije registracije iskustva, jer postojećim koji su temelji konvencije pripovjedanja ne može biti zadovoljan. Kako se pri tome radi o djelu koje se nastoji oblikovati više se ne može riješiti kao u slučaju novele. Taj problem „Zapisci“ rješavaju tako što uvode dimenziju vremenskog diskontinuiteta koju sukcesivno izlaganje, odnosno pripovijedanje, načelno ne priznaje.

Od presudne je važnosti za razumijevanje „Zapisaka“ što se u njima načelo poetske fiksacije fragmenta upotrebljava u proznom tekstu. Zapisci po svojoj osnovnoj funkciji nisu poetsko djelo; oni se ne služe stihom i ne zadovoljavaju se izazivanjem asocijativnih sklopova koji bi svoj smisao ostvarivali isključivo u nekom jedinstvu zvuka i značenja: oni su eksplikativni i analitički, čak se i izravno odnose na problem krize kulture koji nastoje obuhvatiti objektivnom analizom koja je – poput Huserlove fenomenologije – upravljena prema pojavama kao takvim.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Jean Vodaine, „Rilkeov portret“, 1998.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Ako Vam Vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli dozvati njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva niti bednog, ravnodušnog mesta. Pa i kada biste ležali čak i u tamnici, čiji zidovi ne bi dopuštali da ijedan od šumova sveta dopre do Vaših čula – zar i tada ne biste imali još svoje detinjstvo, njegovo divno, kraljevsko bogatstvo, ovu riznicu uspomena? Upravite onamo svoju pažnju. Pokušajte da izvučete na površinu potonule senzacije te daleke prošlosti; Vaša ličnost učvrstiće se, Vaša osamljenost razmahnuće se i postaće sutonasto prebivalište mimo kojeg će u daljini promicati spoljašnja buka. – Pa ako se iz tog skretanja u sebe, iz tog poniranja u svoj sopstveni svet, rode stihovi, onda nećete pomišljati na to da ikoga pitate da li su to dobri stihovi. Nećete ni pokušati da časopise zainteresujete za te radove: jer ćete u njima gledati svoje drago prirodno vlasništvo, delić i glas svog života. Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj vrsti porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema. Zato, veoma poštovani gospodine, znam samo jedan savet: udubite se u sebe i ispitajte dubine u kojima izvire vaš život; na njegovom vrelu naći ćete odgovor na pitanje da li morate da stvarate. Primite taj odgovor onako kako on bude glasio, bez mudrovanja i tumačenja. Možda će se pokazati da ste pozvani da budete umetnik. Onda primite na sebe sudbinu i nosite je, njen teret i njenu veličinu, ne pitajući nikad za nagradu koja bi mogla da dođe spolja. Jer onaj ko stvara mora da bude svet za sebe i da sve nalazi u sebi i u prirodi sa kojom se spojio.

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Helmut Westhoff, Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1901.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.

Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan: strpljenje je sve!

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.