Ksenija Atanasijević i Đordano Bruno

U nastavku sledi odlomak iz knjige Željka Đurića, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu koji se bavi srpsko-italijanskim kulturnim i književnim vezama, kao i italijanskim kontekstom evropske kulture. U knjizi Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka Đurić je pisao o recepciji dela Đordana Bruna na našim prostorima. U tom kontekstu pomenuto je ime Ksenije Atanasijević koja je doktorirala na delu Đordana Bruna.

.

Drugi talas interesovanja za Đordana Bruna počeo je dvadesetih godina našeg veka. U jednom ženskom časopisu, „Ženski pokret“, koji je izlazio u Beogradu, pojavila se, godine 1923, fotografija jedne mlade žene za koju je u propratnom tekstu rečeno da je postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu; to je bio prvi slučaj u istoriji univerziteta u Jugoslaviji da jedna žena postane univerzitetski nastavnik. To nije jedini primat Ksenije Atanasijević, kako je bilo ime te mlade žene. Ona je bila i prva žena koja je postala doktor nauka. Doktorski rad je odbranila 1922. godine, kada je imala 28 godina, i nosio je naslov Brunovo učenje o najmanjem. Za ime te žene vezuje se najplodniji period u pogledu prisustva Brunove misli u nas.

Brunovo učenje o najmanjem jeste filozofska rasprava pre svega o Brunovim delima napisanim na latinskom jeziku i objavljenim u Helmštatu i Frankfurtu: De triplici minimo et mensura, De monade i De immenso et de inumerabilibus. Na ovo istraživanje Kseniju Atanasijević podstakao je njen profesor, znameniti srpski filozof, Branislav Petronijević. Poslao ju je u Ženevu i u Pariz da sluša predavanja onda čuvenih profesora; od profesora Vernera iz Ženeve dobila je primerak Brunove knjige. Njena rasprava objavljena je najpre na srpskom (1922), zatim na francuskom jedna proširena verzija (1923. godine, pod naslovom La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) i, konačno, 1972. godine, na engleskom, još šire izdanje. Prema svedočenju same Ksenije Atanasijević, Petronijević je to učinio jer je bio i lično zainteresovan za Brunove ideje izložene u spomenutim delima; nešto od tih rezultata i sam je iskoristio u nekim potonjim filozofsko-matematičkim raspravama.

Sudeći po reagovanju naučne javnosti u narednim godinama, u prikazima, na primer u engleskom časopisu „Nature“ 1925. godine, ili češkom časopisu za filozofska pitanja iz 1926. godine, poduhvat Ksenije Atanasijević bio je izuzetno uspešan; svi ističu njenu veliku naučnu hrabrost što se poduhvatila da analizira jedno Brunovo delo kojim se do nje gotovo niko nije ozbiljnije bavio. Kao glavno dostignuće njenog rada označava se povezivanje Brunovih metafizičkih i matematičkih ideja sadržanih u tim spisima i modernih naučnih i filozofskih tokova. Jedno od priznanja jeste i činjenica da je Viršilio Silvestrini njenu monografiju uključio u Bibliografia delle opere di Giordano Bruno objavljenu u Pizi 1926. godine.

Ksenija Atanasijević je bila i odličan poznavalac starogrčkih filozofa, Spinoze, Paskala i mnogih drugih. Imala je široko humanističko obrazovanje i raznolika interesovanja; u poznijim godinama života, a umrla je 1980, privlačila ju je psihoanaliza. Prema Brunu, njegovom delu i njegovoj sudbini osećala je veliku privrženost. On je bio filozof one vrste kojoj je i sama pripadala: ne smireni tvorac čvrstih filozofskih sistema, nego strasni istraživač prostora ljudske misli ali i ljudske duše. Dok je pisala svoj rad o Triplici minimo et mensura i dok je počinjala svoj rad na Filozofskom fakultetu, nije ni slutila da će joj Brunov primer ljubavi prema filozofiji po svaku cenu davati snagu da izdrži ono što će joj se dešavati.

Među radovima Ksenije Atanasijević nalazimo još dva značajna priloga o Brunu. Prvi je iz 1927. i objavljen je u časopisu „Misao“. U njemu rekonstruiše Brunov život i njegovo delo na osnovu biografskih beležaka u Brunovim delima i istorijske građe, kao i na osnovu ličnih analiza. Jedan od zanimljivih akcenata teksta jeste tvrdnja Ksenije Atanasijević da „Nolanac nije bio u stanju da odvoji filozofeme od svoje ličnosti, i da ih prelije objektivnošću. Svaku misao on je spontano prelamao kroz dušu“; „otuda široke i plodonosne filozofeme Đordana Bruna dobijaju jednu vibrantnu privlačnost od njegove čudesno složene i teško protumačljive ličnosti, što je u doba intelektualnoga slepila i haosa sjajila zračnom i blistavom svetlošću istine, kao ona bezbrojna sunca u kojima je vizionarski duh njegov naselio bezbernu vaseljenu“. Sažetija varijanta ovog teksta pojavila se, docnije, u knjizi Ksenije Atanasijević Pitagora, Epikur i Đordano Bruno.

Kada su je, u jednom intervjuu, posle mnogo decenija, pitali zašto je izabrala baš Bruna, odgovorila je:

On je prividno bio konfuzan, ali iza toga se skrivalo nešto novo i veliko. Nije me njemu privlačila toliko njegova lična tragedija koliko ceo njegov život. Bio je čovek ogromne imaginacije, neverovatnog znanja, dobrog srca, velike pameti i – mnogo lakomislen. Time je objašnjavam njegovu tragediju: verovao je da mu se ništa neće desiti. Iako oštrouman čovek visoke inteligencije, bio je nepopravljivo lakomislen, koža mi se ježi kad pomislim kako je i kakvim odljudima pao u ruke!

Kseniji Atanasijević, koja je, kao što smo videli, autor najzrelijih doprinosa poznavanju Brunove misli u srpskoj kulturi, bilo je uskraćeno da svoje velike sposobnosti i svoju veliku kulturu još dublje ugradi u kulturni život Srbije. Godine 1936. bila je prinuđena, posle neviđenih spletki i kleveta, da se povuče sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle oslobođenja 1945, u novom režimu, nije joj omogućeno da se vrati na fakultet. Ponos, hrabrost i filozofski integritet nije joj dozvolio da se uklopi, kao što su to mnogi učinili, čak i iz njene generacije, u novu revolucionarnu filozofiju koja je neposredno služila vlasti. A taj svoj integritet hrabrog mislioca pokazala je, u svom stilu, jedinstveno, onda kada je bilo najteže. Autor je jednog od prvih tekstova, iz 1933. godine, protiv Hitlera i njegovih postupaka protiv Jevreja; u Beogradu je, 1940. godine, uoči samog rata, držala seriju predavanja o Spinozi i drugim velikanima jevrejske kulture; 1941. godine bio je zabranjen tiraž beogradskih novina „Pravda“ zbog jednog antinacističkog teksta Ksenije Atanasijević; 1942. godine nemačka vlast u okupiranom Beogradu uhapsila ju je i držala neko vreme u zatvoru. U decenijama koje su usledile Bruno je bio njena uteha i izvor njene snage. O njemu više nije pisala jer se slika o Brunu koju je ona mogla da ponudi nije uklapala u nove ideološke okvire. O Brunu, posle II svetskog rata pišu i drugi i na drugačiji način.

Izvor: Željko Đurić, „Đordano Bruno u srpskoj kulturi: tekstovi i sudbine“, u: Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka, Filološki fakultet, Beograd, 2012, str. 258-261.

Slike: Crteži Đordana Bruna. Figura mentis, 1588. Hermetično trojstvo.

Advertisements

Ksenija Atanasijević o Bajronu

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu – treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se „po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio… Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo.“ Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.

Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza – mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio – ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“

Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije – ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih – mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?

Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu – Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, – oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca – pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.

U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme – prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) – Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje – od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok – priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevestaGusarLaraOpsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: „Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.

U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.

Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.

Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

Izvor: Predgovor izdanju Byron – Selections From His Poetry, Beograd, 1975.

Slika: Tomas Filips, „Lord Bajron u albanskoj narodnoj nošnji“, 1813.

Prvobitno objavljeno na blogu Antikvarijat

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad.

Čak i kada je izložen žestini u bolu, kada je iznutra sapet ili raspet, erotizam nije muka, slepilo ni očaj. On tada svedoči o goropadnom sudaru dubokih poriva i snažnih energija. Uostalom, nije bez razloga rečeno da erotična stanja predstavljaju stanje sreće. Ali takva sreća nije puko spokojstvo, ona je u tom slučaju proplamsaj strasti, a strast ne poznaje mir.

Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontraverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski.

Erotizam se lako razume, mada je zavodljiv, njegov jezik je univerzalan, jer telo govori, gest kazuje, putenost označava i želja sublimiše. Zapadnjačkom erotizmu svojstveni su dekor i prostor, jer je on u suštini sceničan i upućen na gledanje. On se na da zamisliti be malog „teatra“ u sebi i sa svime što nastoji da ispolji. On počiva na načelima toga teatra, bez obzira na to da li je dekoracija blistava, vedra i slobodna, ili je turobna, silovita i prestupna.

Tako je eros jedna tajna koja hoće da se oda i da se pokaže pogledu drugoga. Svoju misteriju izvodi na scenu i pretvara se u prizor. Ono što se ne da prikazati na sceni, prema latinskoj reči, naziva se opscenim, a mi ga u današnjem vremenu nazivamoskarednim i bestidnim. Od toga uistinu nema veće nelogičnosti.

Nije primereno tako suditi o prizoru tela, naročito ženskog, koje je najveća lepota ovog sveta. Od praroditeljskog iskoraka ka saznanju, koje je zasvagda božijom voljom određeno kao istočni greh, nagost je izazov. Kroz nju na videlo izlazi ponešto od tajne koja vodi neposredno do ekstaze. To je erotska ekstaza. Njeni smislovi su promenljivi. Radost i misterije, ushićenje i naslada, strast i mistika – njima se valjda nadoknađuje izgubljeno rajsko blaženstvo.

Erotsko je zov iza puke pojavnosti. To je doziv iz nutrine. Telo ga iskazuje znakovima i simbolima. Erotsko je u putenoj bujnosti, ali je i u asketskoj suzdržanosti, ono je u kretnji, pregibu i oblini, ali je i u glasu, u migu koji mami, u kosi koja niz goli vrat pada na ramena.

Dakle, može se reći da erotsko nije prevashodno u telu, nego da nastaje u onoj auri oko tela ispoljavajući se potom u raznim vidovima. To je jedan mali univerzum želje. Telo se prostire između senzualnosti i tvari. Bez čulnog, tvar bi bila bezizražajna i telo bi se na slici moglo izjednačiti sa mrtvom prirodom.

Umesto stida, pred nagotom tela treba izraziti divljenje i osetiti ushićenje, čulnost ne povređuje čednost. Štaviše, ona je profinjuje. Stid bez gledaoca, bez učešća drugosti nije moguć. Nagost bez drugoga koji gleda nije moguća. Konačno, stid nije činjenica prirode nego je posledica kulture. Već samom svešću o nagosti, čovek se udaljava od prirodnosti.

Na kraju krajeva, ne znam za tačnije, a u isti mah obuhvatnije određenje erotizma od postavke Žorža Bataja da je „erotizam potvrđivanje života čak i u smrti“. U većini vidova kroz koje se ispoljava, erotizam predstavlja neobuzdan kliktar životu, pred njime i u njegovo ime, prkoseći ništavilu, čak i „tamni“, demonski erotizam potvrđuje svoj život kao čudo sa kojim se sva ovozemna čudesa ne mogu porediti.

Potvrđujući vitalitet, erotizam se jednako prostire u sferama duha i materije. U tom pogledu, slikarstvo pruža najpouzdanije jemstvo.

Izvor: Milan Komnenić: O erotskome. Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista „Novosti“ od 17. maja 2006. godine.

Slike: Vilijam-Adolf Bužero, 1879. i 1884.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

O pesnikinji:

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević

Marija Pavlikovska-Jasnoževska: „Ruže za Sapfo“

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)

Barok nedeljom: Kjaroskuro – tajna oteta prirodi

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro-skuro tehnici, veoma čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo vidi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

.

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost.

Kjaro skuro kao likovna tehnika – više od toga – likovni princip je, dakle, čedo visoke renesanse; Leonardo da Vinči je počeo da ga primenjuje prvi put na slici koja je, kao i mnoge Leonardove, ostala nedovršena – Poklonjenje mudraca.

Beskrajno radoznao, sa rafiniranom percepcijom, Leonardo je jedan od onih majstora likovne umetnosti koji nas uči da gledamo, to jest da sagledamo vidljivi svet. On je jedan od onih kojima, kako kaže Konrad Fidler, priroda nije potrebna, već su oni potrebni prirodi da bi svojom stvaralačkom opažajnom sposobnošću sagledali – formirali likove i tumačeći ih linijom i bojom naučili i nas obične smrtnike da ih već formirane vidimo.

Poklonjenje mudraca jeste, bez sumnje, inauguracija novog načina da se stvarima vide oblici (rerum videre formas). Način na koji da Vinči vidi stvari i u isti mah omogućuje i nama kao recipijentima da ih vidimo prodire u samu srž stvaralaštva prirode, u njenu tajnu kao nature naturans, stvaralačke prirode, dakle u onu njenu dimenziju koja je zakonodavna, bremenita logosom i kao takva božanska. Uči nas da vidimo oblike upravo onako kako ih Priroda stvara  čime objedinjuje tri ključne dimenzije stvarnosti – način na koji stvara priroda, način na koji stvara umetnik – novoplatonski alter deus – i način na koji se stvari opažaju, primaju u svest, način na koji se opažajnom moći sređuje vizuelna dimenzija čulnosti.

Likovi onih koji su došli na poklonjenje na slici Poklonjenje mudraca, pojavljuju se pred nama kao da izranjaju iz mraka nebića u svetlost postojanja. Što više svetlosti dobija neki lik to više poprima oblik. Forma je u pravom smislu te reči funkcija svetlosti. Konture koja definiše lik kod Leonarda nema uopšte, jer nje nema ni u prirodi stvari. Kontura je jedan od načina vizuelnog snalaženja, sređivanja vizuelnih utisaka i formiranja predmeta.

Leonardu da Vinčiju kontura kao način definisanja oblika više nije potrebna. Nizom  valera  on postiže postepen prelazak figure iz tame na svetlo; ukoliko je neki deo figure više obasjan svetlošću, utoliko je njen oblik jasnije određen, razgovetniji je; ukoliko je figura primila manje svetlosti i forma je neodređena, nejasna i ima tendenciju da se  rastoči u amorfno. Prelazi između amorfnog i formiranog, tamnog i osvetljenog nisu nagli, već naprotiv  blagi i postepeni, našoj čulnoj percepciji, našem vidu postaje dostupan postepeni prelazak  amorfnog u morfe, bezobličnog u oblik, kao izraz i funkcija svetlosti. Forma se na taj način otvara, lišena, možemo štaviše reći oslobođena  konture koja joj više nije potrebna, koja je samo sputava. Kao otvorena forma ona implicira proces, kretanje, bremenita je zbivanjem koje nudi našoj čulnoj opažajnosti. Mi naime postepeni prelazak amorfnog u morfe vidimo kao proces pretakanja bezobličnog u oblik.

Svetlost stvara vidljivi svet oblikujući ga i taj njoj imanentan stvaralački proces postaje vidljiv i vidan; čulima ne samo dostupan već i nametnut. Mi svojom vizuelnošću prodiremo u stvaralački princip svetlosti i vidimo, pratimo proces nastajanja oblika prelaskom iz tame bremenite amorfnošću u svetlo bremenito oblikom i smislom.

Ovaj način chiaro scuro modelovanja izostavljanjem konture koja je u likovnom smislu granica, pregrada između figura na slici, daje likovima sasvim specifično likovno jedinstvo. Naime, likovi kao da se pretapaju jedan u drugi, zamagljene su granice gde prestaje jedna figura a počinje druga. Zato je chiaro scuro metod kojim se postiže optimalno jedinstvo i celovitost kompozicije, likovi na slici su ne samo u likovnom pogledu jedno (dati izjedna i opaženi izjedna), oni su i ontološki jedno.

Otvorena forma postignuta kjaro skuro tehnikom, lišena odnosno bolje rečeno oslobođena konture i u tom sasvim specifičnom smislu reči vizuelno nedovršena u ontičkoj dimenziji pojavljivanja (zbog svoje osobine postepenog rastvaranja u tami pozadine i isto tako izviranja iz neosvetljene pozadine u svetlost prvog plana) ta i takva likovna forma predstavlja, prema našem mišljenju, onu tačku u kojoj se objedinjuju dva ključna estetska  procesa – stvaralački i opažajni, proces umetničkog stvaranja i proces recepcije, prijema u svest. Takva forma je energeia u pravom Aristotelovom smislu te reči – bivstvo u delu koje u sebi imanentno sadrži proces, zbivanje, aktivnost. To je forma koju vizuelno, u aktu recepcije, doživljavamo kao proces i zbivanje (kretanje) što ona uistinu i jeste čime ujedno  samim aktom recepcije dotičemo i pratimo i proces njenog nastajanja, sam umetnički stvaralački postupak koji više nije tajna, koji se ovakvim svetlo tamno, nedovršenim postupkom u potpunosti razotkriva  pred našim očima.

Kao što je Đoto di Bondone svojim slikarskim postupkom napravio jedan značajan pomak sa aspekta estetičke analize – objedinio prostor slike i prostor posmatrača, dajući mogućnost posmatraču da precizno odredi položaj  u kome se nalazi u odnosu na sliku i orijentiše se u odnosu na nju i „otvorio nam prozor“ u slikarstvu dopuštajući da se prizor pred očima posmatrača, u umetničkom prostoru koji vizuelno doživljavamo kao deo svog (ličnog) prostora, razvije sa snažnim volumenom u trećoj dimenziji, iluziji dubine prosotra, tako i otvorena forma objedinjuje stvaralački postupak i akt recepcije i kao takva postaje beskrajno dragocen predmet za filozofsku analizu.

Dakle i nedovršena kontura i izostavljena kontura otvaraju formu; princip otvorene forme postaje jedan od bitnih načina rerum videre formas, odnosno da se vide oblici stvari, istinske forme stvari (i to vide u smislu stvaralački opaze kako je to lucidno razumeo Konrad Fidler). Otvorena forma ukazuje na proces, zbivanje, dinamiku kao suštinu oblika, energeiu, bivstvo u delu: ovim svojim svojstvima ukazuje na stvaralački proces umetnika, uvlači nas u taj proces, otkriva nam ga i objedinjuje percepciju i stvaralački proces u jednoj dimenziji (kao što je Đoto objedino prostor slike i prostor recipijenta).

To je dakle ta za teorijski um beskrajno privlačna filozofska dimenzija otvorene forme, lika bremenitog misaonošću, ta njena sposobnost da u jednoj žiži sažme duhovni prostor stvaralačke opažajnosti i recepcijske opažajnosti (da unekoliko preformulišemo Fidlerove terminološke distinkcije).

Još jedna filozofska implikacija otvorene likovne forme jeste objedinjavanje stvaralačkog procesa umetnika i stvaralačkog procesa prirode onako kako su to razumeli Plotin i renesansni novoplatoničari na čelu sa Marsiliom Fićinom.

Umetnik nastavlja stvaralački posao prirode tamo gde je ona zastala, zamorivši se, istrošivši svoju stvaralačku energiju, ali nastavlja onako kako to čini priroda. U prirodi svetlost stvara vidljivi svet u doslovnom smislu reči. Naša moć vizuelnog opažanja u potpunosti je omogućena i osmišljena svetlošću. Sve što je pogledu dohvatno, svi ključni aspekti vidljivosti su funkcija svetlosti: oblik koji formira svetlost a rastače senka, ontološki je u domenu vizuelne percepcije zasnovan na svetlosti, veličina koja se takođe puni svetlošću i narasta od kvasca svetlosti, boja koje za našu percepciju nema ukoliko nema svetlosti i najzad neposredan opažaj svetlosti – ono što prepoznajemo kao valere, skalu osvetljenosti u vidljivom svetu, igru svetlosti i senke u vidljivom svetu. Boja, oblik i veličina pak su indirektno funkcije svetlosti čega mi nismo neposredno i nužno svesni u samom aktu percepcije. Desilo nam se svima da u nesanici dočekamo zoru budni. Ako je prostorija u kojoj smo boravili zamračena mi imamo potpuni mrak tokom noći. Dolaskom jutra prostorija se blago i postepeno, gotovo kradomice puni svetlošću – difuznom naravno, jer budući zamračena nema neposrednog izvora svetlosti.

I mi tada vidimo ono što su shvatli Leonardo da Vinči i velemajstori baroka, posebno Dijego Velaskez – da priroda pomoću svetlosti stvara vidljivi svet, da su oblik, veličina i  boja uistinu funkcije svetlosti; oblik se puni i definiše svetlošću, boja se pojavljuje u svojoj određenosti potaknuta svetlošću; i jedna i druga izlaze iz mraka vizuelnog nepostojanja zahvaljujući svetlosti. Kjaro skuro tehnika jeste prohod u stvaralački posao prirode. Likovni umetnik postaje istinski alter deus odnosno preciznije deus sive natura  stvarajući forme i boje onako kako to čini priroda i učeći nas, posmatrače, da stvari vidimo onako kako one nastaju – ontološki podržane svetlošću.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja štampa, Beograd, 2010.

Slike: Mikelanđelo Merisi da Karavađo

Rečnik simbola: Stopala

Iz legende o Budi je poznato da je on nakon svog rođenja izmerio svet tako što je napravio sedam koraka u svakom pravcu prostora. Iz legende o Višnuu, da je izmerio svet u tri koraka, od kojih prvi odgovara zemlji, drugi međusvetu, a treći nebu; ponekad se kaže da ti koraci odgovaraju izlasku, zenitu i zalasku sunca.

Kada se ostavljaju otisci stopala, nije reč o tome da se kaže došao sam, već da se potvrdi: ja sam ovde, i ovde ostajem, kao što to ponekad dokazuje i legenda, ucrtana u stopalu, koja iskazuje želju da se ostane u prisutnosti božanstva. 

Ipak, za Budu i za velike budističke svece se kaže da su bez traga, izvan dometa; podsećamo ovde na univerzalni simbolizam vestigia pedis. To su tragovi stopala koji se prate u lovu i simbolički u duhovnom lovu. Međutim, otisci su vidljivi samo do Vrata sunca, samo do granica kosmosa. Sa one strane tragovi nestaju, jer božanstvo je na svom početku i konačno bez stopala (zmijoliko).

Spomenućemo još da u mitu o Vaišvanari stopala odgovaraju zemlji sa kojom ona uspostavljaju dodir telesnog prikazivanja. Stopalo simbolizuje i izvestan smisao za stvarnost: imati noge na zemlji.

Pošto je stopalo oslonac tela u hodu, Dogoni smatraju da je ono pre svega simbol osnove i izraz za pojam vlast, poglavice i kralja. Međutim, podrazumeva i pojam porekla. Stopalo označava i kraj jer u hodu kretanje uvek počinje i završava stopalom. Kao početak tela suprotstavlja se glavi koja je njegov završetak. Taj početak je zanemaren i zlostavljan ali glava ništa ne može bez stopala. To je način da se istakne zavisnost božanskog čoveka od običnog čoveka.

Čovekovo stopalo ostavlja otisak na stazama – dobrim ili lošim – koje on odabira po slobodnoj volji. I obrnuto, stopalo nosi znak obavljenog hoda – dobrog ili lošeg. To zapravo objašnjava obrede pranja nogu koji su zapravo obredi očišćenja.

Pseudo-Dionisije Areopagit piše da su stopala anđela slika njihove brzine i onog snažnog i večnog kretanja koje ih nosi prema božanskim stvarima; zato nam ih je teologija predstavila sa krilima na stopalima.

Ono što mi u Evropi nazivamo zamotana stopala bilo je povod za bezbrojne pretpostavke. O toj tipično kineskoj temi pisac Lin Ju Tang piše: Priroda i poreklo izobličenja stopala nisu bili shvaćeni. Ukratko, u dobro prilagođenom obliku, taj je običaj predstavljao simbol sputavanja žena. Veliki konfučijevski pisac Či-Ksi iz vremena dinastije Song hvalio je tu praksu na jugu kao način za širenje kineske kulture i za pouku o razlikama između žena i muškaraca. Međutim, da je isključivi cilj bio sputavanje žena, majke ne bi tako rado obmotavale stopala svojih kćerki. Takvo izobličenje bilo je seksualne prirode. Nema sumnje da potiče sa dvorova raskalašnih kraljeva; sviđalo se muškarcima zbog njihovog kulta ženskih stopala i cipela, u njihovim očima fetiša ljubavi, a sviđalo im se i hodanje koje je takva izobličenost prirodno nametala njihovim partnerkama; što se njih tiče, one su po svaku cenu težile da steknu naklonost muškaraca. Obmotana stopala predstavljaju najvišu čulnu prefinjenost Kineza. Pored ženstvenog hoda, muškarac je počeo da obožava i mala stopala, da im se divi, da o njima peva, pa je od njih napravio ljubavni fetiš. Noćne papučice zauzele su važno mesto u erotskom pesništvu. 

Prema psihoanalitičarima (Frojd, Jung), stopalo ima faličko značenje, a cipela je ženski simbol. Stopalo treba da joj se prilagodi. Stopalo je infantilni simbol falusa. Prema jednoj američkoj anketi o najprivlačnijim delovima tela, stopalu pripada peto mesto, nakon očiju, kose, čitavog tela i stražnjice.

Stopalo je bilo fetiš Retifa de la Bretona, a cipela je za njega bila snažan seksualni nadražaj. Ako se stopalo i ne javlja kao bitno žarište, ono je barem jedan od polova polne privlačnosti. Stopalo je erotski simbol, naročito moćan u dve krajnosti društva – kod primitivaca i kod prefinjenih.

U psihološkom razvoju deteta otkriće stopala igra važnu ulogu. Milovati nečija stopala, naročito ako su lepa, može kod neke dece da postane prava strast; i mnogo odraslih priznaje da su sačuvali ostatke istog nagona, koji im izgleda obezbeđuje jako zadovoljstvo.

Prema Polu Dilu stopalo je simbol snage i duše, pošto je uporište uspravnog položaja koji je karakterističan za čoveka. Ranjivo stopalo (Ahilej), hromost (Hefet) i svaka izobličenost stopala otkrivaju slabost duše.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Budina stopala. Reljef, 3. vek nove ere, Indija.

Mišel Manol: „Ukleti pesnik“ (odlomak)

Baudelaire au Café de Bade, (Vers 1864). Félix Régamey “Croquis de Félix Régamey, d'après nature”. En effet on sait que Charles Baudelaire composait dans les cafés parisiens. Les cafés représentaient l'extrême opposé de l'Académie. On y rentrait...

Bodler nipošto nije hteo da svoju ljubavnicu dovede u palatu Pimodan. Pre svega zbog toga što je želeo da radi. Odredio je sebi vrlo strog način života i da bi podstakao sebe propisivao je načela koja bi prvi vetar oduvao.

Iznuravali su ga odsustvo apetita i čama i on bi satima bio tako satrven da se osećao kao izgubljen u nekoj magli. U tim časovima klonuća on je bio sušta slika onih koji zapadaju u naviku lenjosti, sanjarenja, besposličenja do tog stepena da neprestano odlažu važne stvari za sutra. Pristao bi tada da ga neki nemilostivi dželat stalno vreba, da ga svakog jutra budi udarcima biča sve dok on, pošto ne može da radi iz zadovoljstva, počne da radi iz straha.

Za sada je posećivao Žanu u njenom stanu u ulici Fam-san-Tete, gde ju je smestio. Neosetljiva i lukava, ta bludna životinja umela je da izađe u susret njegovoj požudi izazivajući je ljubavnom veštinom kojom je iz svoga tela izmamljivala „slast jaču od gvožđa i leda“.

Bodler je kod Arondela, prodavca starinskih stvari, koji je meblirao njegov stan, izabrao kadifaste tepihe i raskošne tapete. On je pretrpao njenu sobu skupocenim stvarima i onim španskim slikama na kojima su tela vrlo bela na osnovama vrlo tamnim.

Žana je napunila sobu gomilom tkanina i čipaka. Zaticao ju je često kako, čučeći na stolici, navlači bez stida cipelu na svoju savršenu nogu.

Kao i Fanfarlo iz priče koju je u to vreme napisao, i Žana je volela tkanine koje šušte, duge suknje sa šljokicama koje pucketaju kao da su od lima, suknje koje treba visoko podići snažnim pokretom, i pelivanske jeleke.

Zaticao ju je uvek nakinđurenu kao boginju. Nosila je minđuše, duge i svetlucave, koje su visile kao lusteri.

Ali Bodler se nije ni na šta žalio. On nije mogao da se nasiti te nežne pute posute maljicama, tih punačkih i titravih bedara, i samo očima za zadovoljstvo  zadržavao se na svakom deliću dugih i finih nogu koje su imale svu privlačnost lepog.

Žana je živela kao zarobljenica. Vreme nije ublažilo usamljenost koju joj je on nametnuo. Časove je provodila u češljanju svoje bujne kose koja joj je izobilno padala na ramena, u kovitlacu neke graciozne i fantastične igre, u lutanju iz jedne sobe u drugu, uz pevušenje čudnih melodija kojima je njen rapavi glas davao nešto bolno, morbidno. Katkad bi otvarala vrata i ponekom bivšem ljubavniku.

Pesnik ju je uvukao u jedan magičan svet u kome je ona bila sveštenica. Video je u njoj san koji je možda samo fantom njegove mašte shvatao.

„Šta ti očekuješ od mene?“, rekla mu je ona jedno popodne. „Zašto si baš mene izabrao?“

„Postavljaš mi vrlo neobična pitanja, ptičice sa ostrva! Znam li to i sam? Ti mi i nesvesno pomažeš da upoznam svet ljubavi koji sam do sada samo naslućivao. Ti si samo telo, Žana, ali mi još niko nije otkrio kakve se sve miline skrivaju u njemu.“

„Pričaj još, slušam te“, rekla mu je, nežno položivši svoje ruke na njegova ramena.

„Dakle, čuj me: izabrao sam te zato što si ćutljiva i sladostrasna. Kazaću ti šta u tebi vidim. To sam već rekao u pesmama koje sam nazvao Nakit, Egzotični miris, Ja te obožavam ko svod neba noćna, Vampir, i u mnogim drugim. U njima se ti meni pridružuješ i pratićeš me možda i dalje, i posle ovog kratkog ljudskog veka.“

Žana ga pogleda slušajući u sebi odjek tajanstvenog, mističnog govora na koji se bila navikla. Čas tih, čas suviše vatren, njen ljubavnik nije hteo da poklanja pažnju onim svakodnevnim banalnostima kojima ga je ona obasipala. Najzad, pred pobednički mir zasićene životinje, on se osećao kao zatvoren u nekom posebnom svetu. Na tu usamljenost je mislio kada je pisao:

On je bio sam u svom raju, a ako bi, slučajno, i nju skoro silom poveo tamo da se divi, ona bi uvek zaostajala.

Veran svojoj metodi, Bodler je gledao na ljubav kao na stvar razuma u kojoj su čula igrala ulogu samo jednog instrumenta u orkestru. On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim. Okušavao je porok kao radoznalac, svestrano ga ispitujući sa žarom i savesnošću jednog moraliste. Spreman i da se zanese porocima, i da ih proklinje, on je, svojim neprestanim zanosom, pružao prizor neizlečive strasti, prikrivene povremenim kajanjem.

Kad je posmatrao Žanino telo, kao da je prelistavao neki album pornografskih slika.

Iznad kreveta okačio je nekoliko kolorisanih crteža u kojima je gledao anale bluda i u kojima je uživao kao u nekom muzeju ljubavi.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik. Život Šarla Bodlera, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Crtrež: Félix Régamey, Baudelaire au Café de Bade, 1864.

Rokoko

Rokoko nije stvorio sopstvenu organsku estetičku teoriju. Sebi nije dao čak ni ime. Pošto je njegov umetnički tok već odavno presušio, ovo sadašnje ime dali su mu njegovi klevetnici, karikaturalno izobličeni termin rokaj (rocaille), groteska, koji je označavao njegovu glavnu vrstu dekoracije. Upravo su, dakle, protivnici rokokoa i istoričari umetnosti pokušali da definišu ovaj stil. Često su polazili od suprotnih stanovišta, ali u svakom slučaju morali su ustanoviti da se u umetnosti evropskog XVIII veka veliki broj ostvarenja dobro uklapa u jedan opšti ukus koji se jasno može nazreti, mada se teško može odrediti. Određivanje granica rokokoa zaista se često vrši u terminima ukusa. Podvlači se kako rokoko teži ljupkosti, eleganciji, istančanosti, radosti, igri, a isto tako neobičnom, fantastičnom, egzotičnom, živopisnom, izveštačenom, preteranom. Na više filozofski način pokušava se napraviti razlika između rokokoa i baroka, koji se služi umnogome sličnim formalnim i dekorativnim aparatom. Barok i rokoko često žive uporedo u jednoj zemlji, pa čak i u jednom istom delu; primećuje se da rokoko traži bellum, to jest graciozno, dopadljivo, ljupko, rafinirano, slatko, harmonično, neusiljeno, tanano senzualno, dok barok teži ka pulchrum, to jest ka impozantnom, uzvišenom, veličanstvenom, slavnom, visokoparnom. U još opštijim terminima epoha se određuje time što se utvrđuje da na svim poljima „niže“ sfere preovladavaju nad „višim“: narodni plesovi potiskuju dvorske, laka komedija plemenitu tragediju, nimfe i satiri bogove sa Olimpa; živa inteligencija ceni se više od čvrstog razuma, prisno i udobno od svečanog i dostojanstvenog. U ovom periodu počinje se ceniti primenjena umetnost, koja tada doživljava svoje zlatno doba: izrađuju se nameštaj, ogledala, tapiserija, porculan, srebrnarijua.

Francuska je taj prices započela. Međutim, bar u arhitekturi, Nemačka je najviše ostvarila, a isto tako stvorila i najznačajnija dela proširujući i primenu stila. On se, u zemlji u kojoj je ponikao, praktično ograničio samo na pariske gospodske kuće, dok se u zemljama nemačkog govornog područja primenjivao i u monumentalnoj arhitekturi, svetovnoj i crkvenoj, i ne samo neposredno, prihvatanjem tipa francuske rokaj dekoracije, upotrebljene i u temama različitim od onih u kojima su je upotrebljavali umetnici s one strane Rajne, već i razvijanjem kasnobarokne tendencije, sve do formulisanja jednog izraza tako sličnog rokokou da se na kraju s njim stopio.

Izvor: Kako prepoznati umetnost: Rokoko, preveo Srđan Musić, Vuk Karadžić, Beograd, 1980.

Slika: Jean-Honoré Fragonard. “L’Amour folie.” ca 1772.

Fridrih Niče o Dionisu kao junaku grčke tragedije

Nepobitno je predanje da je helenska tragedija u svom najstarijem obliku imala kao predmet samo Dionisove patnje, i da je duže vremena jedini postojeći junak na pozornici bio upravo Dionis. Međutim, s istom izvesnošću može se tvrditi da nikad, sve do Euripida, Dionis nije prestajao da bude tragični junak, a da su svi slavni likovi helenske pozornice, Prometej i Edip, samo maske onog prvobitnog junaka Dionisa. To što se iza svih ovih maski krije jedno božanstvo jeste onaj bitni razlog tipične „idealnosti“ tih slavnih likova koja je tako često izazivala čuđenje.

Jedini, zaista stvarni Dionis pojavljuje se u mnogostrukosti likova, pod maskom junaka koji se bori i koji je takoreći zapleten u mrežu pojedinačne volje. Ovako kako sad govori i dela bog što se tu pojavljuje, liči na jedinsku koja bludi, stremi i pati; a što se uopšte pojavljuje ovako epski dorađeno i jasno, jeste delovanje tumača snova Apolona koji tom alegoričnom pojavom tumači horu njegovo dionisko stanje. Uistinu, međutim, taj je junak Dionis-paćenik iz misterija, bog koji na sebi mora da iskusi patnje individuacje a o kome divni mitovi pričaju kako su ga još kao dečaka raskomadali titani, pa se sad u takvom stanju poštuje kao Zagrej; pri čemu se nagoveštava da je raskomadanje – stvarna dioniska patnja – neko preobraćanje u vazduh, vodu, zemlju i vatru, i da stanje individuacije moramo smatrati izvorom i praosnovom svekolike patnje, nešto što je već po sebi za osudu. Iz osmeha tog Dionisa nastali su olimpski bogovi, iz njegovih suza – ljudi. U onom svom stanju raskomadanog boga Dionis ispoljava dvojnu prirodu svirepog, podivljalog demona i blagog, dobrodušnog vladara.

Nagovešteno je ranije da je Homerov ep pesničko delo olimpske kulture kojim je ona ispevala svoju pobednu pesmu nad strahotama titanske borbe. Sada pod premoćnim uticajem tragičkog pesništva, Homerovi mitovi ponovo se preporađaju i u toj metempsihozi pokazuju kako je u međuvremenu i olimpsku kulturu pobedilo jedno dublje posmatranje sveta. Prkosni titan Prometej nagovestio je svom olimpskom mučitelju da će jednom i njegovoj vladavini zapretiti najveća opasnost ako se blagovremeno ne bude udružio s njim. U Eshila vidimo kako je zaplašeni, ispunjen strepnjom od sopstvene propasti div sklopio savez sa titanima. Tako se raniji vek titana opet izvlači iz Tartara na svetlost dana.

Dioniska istina preuzima čitavu oblast mita za simboliku svojih  saznanja i iskazuje ih delimično u javnom kultu tragedije, delimično u potajnim obredima dramskih misterijskih praznika, ali uvek pod starim mitskim plaštom. Koja je to snaga što je Prometeja oslobodila od orlušina a mit pretvorila u nosioca dioniske istine? To je heraklovska snaga muzike. Koja, dospevši u tragediji do svog najvišeg ispoljavanja, tumači mit novim, izvanredno dubokim misaonim značenjem, kako smo to već ranije okarakterisali kao najsilniju moć muzike.

Citat: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Antička pozorišna maska sa likom Dionisa.