Đovani Bokačo: „Tri brata“

U Mesini su živela tri brata, tri mlada trgovca, kojima je njihov otac, koji je bio iz San-Đimijana, posle smrti, ostavio veliko bogatstvo; oni su imali jednu sestru, Lizabetu po imenu, koja beše lepa i dobro vaspitana devojka, ali koja se, iz nekog nepoznatog razloga, još ne beše udala. Osim toga, ta tri brata imađahu u svom dućanu jednog mladića iz Pize, koji se zvao Lorenco, i koji je sve njihove poslove vršio i njima upravljao. Pošto je to bio lep, stasit i uz to umiljat momak, on se Lizabete, koja ga je često viđala, silno dopade. Kad je to zapazio Lorenco, on predade zaboravu sve svoje druge ljubavne pustolovine i poče da skreće svoju pažnju na nju. I stvar dođe dotle da njih dvoje, nakon kratkog vremena, pošto se behu svideli jedno drugom, počeše činiti ono za čim su najviše žudeli. Nastavljajući to i provodeći svoje časove u silnom uživanju, oni ne umedoše sačuvati tajnu, te jedne noći Lizabetin najstariji brat spazi je, u trenutku kad ga nije videla, gde ulazi u sobu u kojoj je spavao Lorenco. I, premda ga to otkriće beše veoma ojadilo, on ipak, kao pametan čovek ne reče ništa i ne uradi ništa, nego u premišljanju i mozganju sačeka jutro. Čim je, pak, svanuo dan, on svojoj braći to ispriča i njih trojica, posle dužeg dogovaranja i savetovanja donesoše odluku da, kako bi srama poštedeli sebe i svoju sestru, preko toga pređu ćutke i da se drže tako kao da nijedan od njih nije ništa ni video ni čuo, dok ne dođe vreme da svoju sramotu zbrišu pre nego što bi iko mogao doznati za nju.

I, ostavši pri toj odluci, oni su se, po svom svakidašnjem običaju, i dalje sa Lorencom šalili i smejali se; ali, jednog dana, pošavši, tobože, u šetnju izvan grada, povedoše Lorenca sa sobom i na jednom osamljenom i, po njihovom mišljenju podesnom mestu, ubiše ga i zakopaše u zemlju, tako da ih niko nije video. Pošto su se vratili u Mesinu, oni su svakome ko bi se za njega raspitivao odgovarali da su ga poslali nekuda radi nekih poslova. I svi su u to verovali, jer u često imali običaj da ga šalju tamo i ovamo.

Pošto se Lorenco ne vraćaše, Lizabeta, zabrinuta što se toliko dugo zadržao, poče često braću pitati za njega; jednog dana, kada im se opet beše obratila takvim pitanjem, jedan od njih joj reče:

„Šta znači to? Šta je tebi Lorenco, te se toliko raspituješ za njega? Ako još jednom upitaš tako što, daćemo ti odgovor kakav zaslužuješ.“

Tužna, ožalošćena i ispunjena neizvesnošću i strepnjom, ona se za njega nije više raspitivala, ali je svake noći, gorko plačući što ga nema, prolivala čitave potoke suza, dozivala ga po imenu i preklinjala ga da dođe. Tako je stalno čekala, provodeći svoj život, u tuzi i jadu.

Jedne noći, pošto je mnogo plakala i plačući zaspala, ona usni Lorenca. Kao došao on k njoj, sav bled, raščupan i u poderanoj odeći i kao reče joj:

„Oh, Lizabeta, ti me neprestano dozivaš i strahovito me prekorevaš svojim suzama što ne dolazim. Stoga znaj da je ne mogu da se vratim, jer su me tvoja braća ubila poslednjeg dana kada si me videla.“

Onda joj je označio mesto gde su ga ukopali, kazao joj da ga više ne doziva, i zatim ga je nestalo.

Probudivši se, devojka u taj san poverova kao u javu, te stade gorko plakati. Kad je potom izjutra ustala, ona, ne usuđujući se da išta kaže svojoj braći, odluči da ode na označeno joj mesto, kako bi se uverila da li je istinito ono što je u snu videla; i, pošto je dobila dopuštenje da može malo prošetati izvan grada, ona, u pratnji jedne žene, koja je ranije bila kod njih i od koje nije nikada ništa tajila, ni časka ne oklevajući, otide tamo, razgrnu suho lišće, kojega je bilo tu, stade otkopavati zemlju gde je bila najmekša, te nakon kratkog vremena naiđe na mrtvo telo svog dragana, koje se još ne beše počelo raspadati, i tako vide da se njen san obistinio.

Premda je zbog toga bila tužnija nego ikoja žena ikada i zbog čega drugoga, ona je videla da tu plač nije na svom mestu. Njoj bi najmilije bilo da to mrtvo telo odnese odatle, te da ga u dostojniji grob ukopa; ali, znajući da to ne može učiniti, ona nožem odrubi njegovu glavu kako je znala i umela, uvije u ubrus, zemlju nabaca na ostatak leša, uvijenu glavu spusti služavci u kecelju, pa se udalji sa tog mesta, pazeći da je niko ne vidi, i ode kući.

Čim je tamo stigla, zatvori se zajedno sa glavom u svoju sobu, briznu u plač, svu je obli suzama i po tisuću puta poljubi je sa svih strana. Zatim uze poveću saksiju, jednu od onih saksija u koje se sada sadi bosiljak, stavi u nju glavu, uvijenu u čisti ubrus, preko nje napuni saksiju zemljom, u ovu zasadi nekoliko stručaka salernskog bosiljka i stade je zalivati samo vodom od ruža ili od pomorandžinog cveća i svojim suzama. Ubrzo potom ona beše uobičajila da pokraj te saksije sedi i s najvećom čežnjom u nju gleda, pošto ona u sebi skrivaše njenog Lorenca. A i kad bi je se dugo nagledala, ona bi otpočela plakati i plakala bi dok god suzama ne natopi ceo bosiljak. Nešto zbog uporne i duge nege, a nešto zbog masnoće zemlje, što ju je davala glava koja se raspadala, bosiljak se razvije bujno i stade divno mirisati. Pošto je ona to činila neprestano, nju u tome zapaziše njeni susedi, koji se nisu mogli dovoljno načuditi što joj lepota iščezava i oči se gase, te o tome izvestiše njenu braću, rekavši im:

„Mi smo gledali kako to ona čini iz dana u dan.“

Kad su braća to čula i u istinitost toga uverila se, oni je nekoliko puta žestoko pokaraše; ali, kad to ništa nije pomoglo, krišom joj oduzeše njenu saksiju. Videći da u njenoj sobi više nema saksije, ona ih srdačno stade moliti da joj je vrate, pa, pošto oni to ne htedoše da učine, jadna devojka se od tuge i plača razbole i u svojoj bolesti nastavi da traži saksiju sa bosiljkom.

Mladi ljudi začudiše se tom njenom upornom zahtevu, te stoga odučiše da vide šta ima u toj saksiji; i kad su iz nje istresli zemlju, ugledaše ubrus i u njemu glavu, koja se oš ne beše raspala toliko da po njenoj kovrdžavoj kosi ne bi mogli poznati da je to Lorencova. Zaprepašćeni time, oni se pobojaše da bi se za njihov zločin moglo doznati, pa stoga tu glavu oprezno zakopaše u zemlju, a zatim, ne rekavši nikome ništa, iz Mesine otidoše u Napulj.

Mlada devojka, koja je neprestano uz plač tražila samo svoju saksiju sa bosiljkom, umre plačući, te tako se završi njena nesrećna ljubav.

Izvor: Đovani Bokačo, „Dekameron“, preveo Momčilo Savić.
Slika: Sandro Botičeli, „Mojsijeva mladost“ (Sikstinska kapela), 1482.

Horhe Luis Borhes o Vergilijevom spevu „Enejida“

Po jednoj Lajbnicovoj paraboli postoje dve biblioteke: jedna sadrži sto različitih knjiga različite vrednosti, druga sto istovetnih knjiga, dojedne savršene. Značajno je da ova druga sadrži sto primeraka Enejde. Volter piše da ako je Vergilije Homerovo delo, onda mu je ovo najbolje. Sedamnaest vekova je trajala u Evropi Vergilijeva prevlast; romantičarski pokret ga je porekao i gotovo izbrisao. Sada nam škodi navika da knjige čitamo u funkciji istorije, ne estetike.

Enejda je vrhunski primer onoga što je nazvano, ne bez izvesnog omalovažavanja, umetničkim epskim delom, dakle delom čoveka a ne ljudskih pokoljenja. Vergilije je nameravao da podigne jedno remek-delo; začudo, u tome je uspeo. Kažem začudo, jer remek-dela obično su plod slučaja ili namere.

Kao da je kratak, iscrpni spev je glačan redak po redak onom pažljivom radošću koju je Petronije, nije mi jasno zašto, uočio u Horacijevim kompozicijama. Pregledajmo, gotovo nasumice, neke primere.

Vergilije nam ne kaže da su Ahejci iskoristili povremeni mrak da bi ušli u Troju; on govori o srdačnom mesečevom ćutanju. Ne piše da je Troja porušena; piše Troja beše. Ne piše da je neka sudbina bila zlosrećna; piše Na drugi to način razumeše bozi. Da bi izrazio ovo što se sada zove panteizam ostavio nam je sledeće reči: Sve su stvari pune Jupitera. Vergilije ne osuđuje čovekovo ratno ludilo, već govori o ljubavi oružja. Ne priča nam da su Enej i Sibila lutali sami po tamnoj noći među senkama; piše: Ibant obscuri sola sub nocte per umbram.

Nije reč, očigledno, o pukoj retoričkoj figuri, o hiperbatu; sami i tamna nisu promenile svoje mesto u rečenici; oba oblika, uobičajena i Verglijeva, podjednakom preciznošću odgovaraju prizoru koji dočaravaju.

Izbor svake reči i svakog izraza čini da Vergilije, klasičar nad klasičarima, na umeren način bude i barokni pesnik. Rad na peru ne ometa tečno pripovedanje Enejinih podviga i pustolovina. Ima gotovo čarobnih događaja: bežeći iz Troje, Enej se ikrcava u Kartagini i vidi na zidovima hrama slike Trojanskog rata, Prijama, Ahila, Hektora i svoju sopstvenu. Ima i tragičnih događaja: kraljica Kartagine, kada vidi grčke brodove kako odlaze i zna da ju je ljubavnik napustio. Kao što se može i očekivati, najviše ima junačkog; ovo su reči koje izgovara jedan ratnik: Sine moj, nauči od mene hrabrost i istinsku snagu; od drugih sreću.

Vergilije. Od svih pesnika na zemlji nema nijednog koji je slušan sa toliko ljubavi. Preko Avgusta, Rima i onog carstva koje je preko raznih naroda i drugih jezika, još uvek carstvo. Vergilije je naš prijatelj. Kada ga Dante postavlja za vodiča čime postaje najstalniji lik Komedije, podaruje trajni estetski oblik onome što osećamo i zahvaljujemo svim ljudima.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Predgovori“, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd, 1990.

Slika: Zidno slikarstvo u Pompejima, Antički Rim, I vek nove ere.

Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova.

Voland je sedeo na stoličici na rasklapanje, odeven u svoju crnu sutanu. Njegov dugačak i širok mač bio je uglavljen između dve razmaknute ploče na terasi, vertikalno, pa je ispalo da je to sada sunčani sat. Senka mača se polako i nezadrživo izdužavala, mileći prema crnim cipelama na sataninim nogama. Poduprvši pesnicom šiljatu bradu, zguren na stoličici, s jednom nogom podmetnutom poda se, Voland oka nije skidao sa nepregledne skupine dvoraca, gigantskih zdanja i trošnih kućeraka osuđenih na rušenje.

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada.

Voland progovori:

„Kakav zanimljiv grad, nije li tako?“

Azazelo se pokrenu i odgovori sa poštovanjem:

„Mesire, meni se više dopada Rim!“

„Da, to je stvar ukusa“, odgovori Voland. Posle nekog vremena opet se začu njegov glas: „A otkud onaj dim tamo, na bulevaru?“

„To gori Gribojedov“, odgovori Azazelo.

„Može se pretpostaviti da je tamo navratio nerazdvojni tandem, Korovjov-Behemot?

„U to nema nikakve sumnje, mesire“

Ponovo nastade ćutanje i njih dvojica gledahu s terase kako se u oknima okrenutim na zapad, na gornjim spratovima, pali izlomljeno, zaslepljiujuće sunce. Volandovo oko plamsalo je isto onako kao jedno od tih okana, iako je Voland bio leđima okrenut zapadu.

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom.

„Gle!“, uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. „Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste?“

„Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki“, odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski.

„Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče?“, kaza Voland grubo.

„Zato što ti ne želim zdravlja“, odgovori pridošli drsko.

„Ali moraćeš s tim da se pomiriš“, uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh, „još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer, senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog tvoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti? Ti si – glup.

„Ne mislim da se prepirem s tobom, stari sofisto“, odgovori Levi Matej.

„Ne možeš da se prepireš sa mnom s tog razloga koji sam već spomenuo: glup si“, odgovori Voland i upita: „No, reci ukratko, nemoj da me zamaraš, zašto si došao?“

„On me je poslao.“

„Pa šta ti je naredio da preneseš, robe?“

„Nisam rob“, sve više se ozlojeđijući, odgovori Levi Matej, „ja sam njegov učenik.“

„Ti i ja govorimo različitim jezicima, kao i uvek“, odgovori Voland, „ali to ne menja stvari o kojima govorimo. Dakle?“

„On je pročitao majstorovo delo“, progovori Levi Matej, „i moli te da uzmeš majstora sa sobom i nagradiš ga spokojem. Nije ti valjda teško da to učiniš, duše zla?“

„Ništa meni nije teško da učinim“, odgovori Voland, „i tebi je to dobro poznato.“ On poćuta i dodade: „A zašto ga ne uzmete kod vas, u svetlosti?“

„Nije zaslužio svetlost, zaslužio je spokoj“, tužnim glasom kaza Levi.

„Prenesi da će biti učinjeno“, odgovori Voland i dodade, pri čemu mu oko planu: „I ostavi me ovog časa“.

„On moli da i onu , koja ga je volela i patila zbog njega, takođe uzmete“, prvi put se obrati Levi Volandu molećivim tonom.

„E bez tebe se tome nikako ne bismo dosetili. Odlazi.“

Levi Matej posle ovoga nestade, a Voland pozva Azazela i naredi mu:

„Odleti do njih i uredi sve kako treba. Azazelo napusti terasu i Voland ostade sam.“

.

Izvor: Mihail Bulgakov, „Majstor i Margarita“, prevela Zlata Kocić.
Slika: Mark Šagal, „Nad gradom“, 1914-1918.

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstu „Ikar u gradu„.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Poljska poezija ponedeljkom: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

.

Izvor: Eva Zonenberg, „Neuračunljivi“, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen

Barok nedeljom: Žorž Pule – „Barokno doba“

20902_henri_gissey_louis_xiv_as_apollo

Ekspanzivno kretanje koje, od Renesanse, izaziva bujanje svih misli, ne ispoljava se samo u obliku širenja duhovnog prostranstva. Taj novi prostor valja ispuniti i urediti. Među različitim kategorijama barokne umetnosti možda je najvažnija mnogostrukost oblika kojima arhitekta, slikar, vajar, pesnik sebe primorava da ispuni prostor koji se otvara pred njim, oko njega i u njemu. Taj prostor se neizmerno širi izvan svih oblika; ali da bi se pojavio, da bi dobio, makar samo u mašti, izvesnu realnost, treba ga ispuniti sa što više opipljivih predmeta koji manje imaju ulogu da postoje sami po sebi, a više da prostoru koji ih okružuje daju najveću moć obuhvatanja i prevazilaženja. Gomila figura zakrčuje prostranstvo; gomila se beskonačno mnogo pojedinosti; prožima ga univerzalni elan. Ali taj prostor nikada nije sasvim ispunjen. On je sadržatelj koji je veći od svoga sadržaja. Stoga, što barokna umetnost i poezija više umnožavaju pojedinosti ili intenzitet toga sadržaja, to očiglednija postaje transcendencija sadržatelja. Potvrđuje se rastući razmak između onoga što je predstavljeno i onoga što je nagovešteno. I nije preterano tvrditi da u silovitom širenju oblika koje predstavlja najočigledniju crtu barokne umetnosti treba manje videti znak osvajanja prostora duhom, a više nemogućnost za duh da najzad ostvari to osvajanje. Prostor nije imanje koje se može prisvojiti silom, ili na neki drugi način. On se može samo preplaviti. I svi naši pokušaji da ga se domognemo izlivajući u njega najveći broj ili najveću količinu oblika imaju za posledicu samo to da čine još uočljivijim kontrast između istinske neizmernosti prostora i lažne neizmernosti količine ili broja. U prisustvu prostora sve što zauzima prostor smanjuje se ili se rastače. Množenje postaje deljenje, masa postaje mnoštvo delova. Ispunjeni prostor biva daleko prevaziđen neispunjenim prostorom.

Ovo mnoštvo pojedinosti rasutih u neizmernosti celine pojavljuje ce, na primer, sasvim jasno u igrama izvora i duga čije opise često srećemo kod baroknih pesnika. Žan Ruse je izvanredno pokazao da ta poezija ništa ne voli toliko kao prizore tekuće vode koja ce preliva u duginim bojama. On u njima vidi ispoljavanje barokne sklonosti prema svemu što izražava preobražavanje oblika i varijacije trajanja. U svakom trenutku prethodni oblik ustupa mesto narednom obliku. Novi trenutak se rađa u iščezavanju prethodnog trenutka. Tako svaki trenutak, kao i svaka kapljica vode u kojoj se ogleda prizma, potvrđuje svoje postojanje izvan smrti svih drugih trenutaka. Drugi trenuci, sa svoje strane, hitaju ka životu i ka smrti. I to neprekidno rađanje i umiranje ima za posledicu stvaranje jednog prolaznog sveta u kome svi trenuci žive svojim trenutnim životom, ali nikada ne uspevaju da uspostave neprekinuto tkivo trajanja. Isto je i sa prostorom. U njemu ce svaki oblik rađa i, rađajući se, potvrđuje posebnost koja ga razlikuje od drugih; ali svi imaju istu samosvojnost, tako da se u prostoru širi jedno neupadljivo mnoštvo koje nikada ne uspeva da se sa njim poistoveti, niti da u sebi stvori neku homogenu masu. Takvi su efekti koje stvaraju, na primer, odbljesci svetlosti na izvoru koji opisuje vitez Marino:

Al’ divota tada, u svome usponu,
Na nebu gradi luk lep kao Duga.
Sok tečni i neuhvatljivi pretvara se
U zrak, u kometu, u zvezdu, u čudo.
Tu poleću kugle, dižu ce mehuri;
Tamo ce kovitlaju sićušne loptice;
Sve niče, navire, mlazevi se množe,
Sve se talasa i lije, šiklja i otiče.

Pojava kojoj ovde prisustvujemo na prvi pogled je pojava umnožavanja. Umesto božanske, jedinstvene i beskonačne lopte, imamo rastuće mnoštvo „sićušnih loptica“. Osećanje koje prožima pesmu je optimističko osećanje. Čini se da se klijanje i izviranje lopti nikada neće zaustaviti i da će naposletku svojim brojem ispuniti beskonačnu loptu na koju one podsećaju svojim oblikom, ali ne i svojim dimenzijama. Ipak, ak0 sve izvire, sve i protiče. Broj nikada ne može da dostigne pravu veličinu. Šta više, ili još gore, preobilje sićušnosti samo čini još većim porok sićušnosti. Uporedo sa svojim umnožavanjem, sve postaje i sitnije i krhkije. Čudesno bujanje stvari samo je bujanje mehurova.

Međutim, pisci baroknog doba stalno su opčinjeni tom sličnošću između beskonačno velikog i beskonačno malog. Kao što je makrokosmos predstavljen mikrokosmosom, a duga svakom pojedinačnom kapljicom od koje se sastoji, tako se i neizmerna lopta svemira nalazi, umanjena ali neobično slična, u predmetima koje gradi čovekova nauka da bi reprodukovala u malom kosmički prostor ili sunčevo vreme. Astrolabi, mape sveta, planisfere i časovnici predstavljaju umanjene vasione, globuse u kojima je kosmos sveden na minijaturne razmere. Ako postoji neizmerno kretanje kojim se duh prostire do granica stvari, postoji i obrnuto kretanje kojim se granice sužavaju i mogu se podudariti sa prirodnim granicama ljudskog duha. Planisfera, mapa sveta, časovnik predstavljaju neizmernost koja se smanjila, ali koja i dalje predstavlja kružni totalitet.

To je ono čemu ce raduje jezuita Fransoa Bine u odlomku iz Ogleda o čudima Prirode i najplemenitijim veštinama:

Čovekov duh ce ponaša kao mali Bog, i pokušava da pravi svetove od kristala, i veštački stvara svetska čuda… A šta se veliko može reći o onoj božanskoj nauci koja ume da patvori plavetne nebeske svodove, i obasjava ih hiljadama Zvezda. Ona uteruje u laž one koji su se usudili da tvrde da na svetu ne mogu da postoje dva Sunca; jer služeći ce rukama i duhom Arhimedovim, ona je ugradila u kristalno nebo drugo Sunce, pratioca ili malađeg brata onog prvog, koje probija led, ili ga pozlaćuje svojim zracima u istom ritmu kao prvo, stvarajući svojim kruženjem malu kristalnu godinu, kao što prvo odmerava veliku godinu svojim kretanjem, prolazeći ispod safirnih svodova pod kojima se odvija njegov uobičajeni život. Ona je ta koja je snagom svog delotvornog, preduzimljivog, gotovo svemoćnog duha napravila stakleni pojas, u njega stavila dvanaest zemaljskih Znakova, i kao nekim Zodijakom njime obavila svoje malo zemaljsko Nebo. Neobično je kako je ta nauka tajanstvenim sazvučjima tako dobro uskladila ovu Kuglu sa nebeskim ritmovima i kretanjima, kako jedan čovečuljak sasvim sam čini na zemlji sve ono što duhovi čine na Nebu, gde kovitlaju te velike vasionske svodove. Tako je Veština stvorila napravu koja nosi veliki svet, Nebo i Raj koji se mogu nositi, veliki svemir u komadiću stakla, lepo ogledalo u kome se ogleda priroda, začuđena što je Veština prevazišla i gotovo rodila prirodu.

U stvari, Otac Bine ce ovde ponosi što Veština (ili Nauka) veštački stvara prirodu i, da bi je stvorila, svodi je na minimum. Otac Bine bez sumnje ne smatra ozbiljno da je ta umanjena verzija bolja od velike. On se prosto zadovoljava idejom da je umanjeni svemir pogodniji za rukovanje, ili, kako on kaže, za nošenje. Kao vulkan Sipervjelovog junaka, on staje u kofer; ili ce može nositi u ruci kao jabuka, kao što čine neka božanstva. Šta više, podležući tom redukcionom postupku, svemir ne gubi ništa od svoga savršenstva. On funkcioniše podjednako dobro. On je čak, u izvesnom smislu, i bolji, pošto se na novoj razini bolje uočava njegovo funkcionisanje. Oko lako obuhvata celinu. Ali ne ostaje na površini. Vrednost tog nosivog svemira je u tome što je proziran. Spolja se mogu uočiti svi točkići. Dok ga posmatra, pogled ne samo da ide odozgo na dole (umesto odozdo na gore, kao kada posmatra makrokosmos), već i prodire bez otpora u unutrašnjost predmeta. On ga dakle u isto vreme poseduje i iznutra i spolja. Najzad, ako je taj svemir proziran, to je zato što je ceo sačinjen od kristala. Kristal je znak preobražaja koji trpi svemir prelazeći sa maksimuma na minimum i sa prirodnog na veštačko. Kao što je pokazao Gaston Bašlar, kristal, staklo, biserni sedef, led na smrznutoj vodi (kao i, u izvesnoj meri, metal na točkićima mašine), znak su procesa pri kome organsko zamenjuje materija koja je u isto vreme mineralna i sjajna, ukratko, spiritualizovana materija. Kada se Otac Bine raduje posmatrajući svemir koji je sveden na sićušne dimenzije, on se raduje i što je on sveden na apstrakciju. Kugla je postala kuglica, (loptasti) oblik je postao formula. Magična formula, pošto kuglica sadrži kuglu, a Ništa Sve. U istom duhu Marino će reći povodom mape sveta:

Veliki točak Svega u malom je Krugu.

Uostalom, običan časovnik može probuditi ista osećanja. Jedan drugi marinistički pesnik piše:

Kao što se najviša lopta na nebu vrti,
Obuhvatajući svojim krugom manje krugove
I pokreće druge lopte
Koje slede njenu putanju;
Tako i najveći točak za sobom povlači
Manje točkove i daje im zamah;
A isto tako kao i na nebesima, unutra se kovitlaju
Suprotna kretanja i točkovi u točkovima.

Časovnik predstavlja Jezekiljeva kola. Tu nalazimo točkove u točkovima i, ako se manji krugovi vrte u velikim, oni na svojim razmerama reprodukuju kretanje i oblik velikih. Mali svet je dakle verna slika velikog. I zahvaljujući tom reduktivnom postupku možemo shvatiti kako funkcioniše onaj veći. Kod baroknih pesnika ništa nije tako često kao taj proces redukcije, sasvim suprotan procesu kojim oni tako često nastoje da ispune svoju misao i daju joj univerzalne razmere. Tako u sonetu Čira di Persa, drugog mariniste, jedna prelja prebacuje nit sa velikog kruga na manji. Pesnikovo srce vrti se u tim točkovima kroz koje prolazi nit njegove sudbine:

I ako se nekada moj život prostirao u širokim krugovima,
Sada ga Ona pribira i traži da ujedinjen
Samo u jednom lepom licu živi i obitava.

Sužavanje kruga postojanja može dakle biti blagotvorni poduhvat, prikupljanje snaga rasutih u preširokom prostoru, koncentracija na sasvim blizak predmet koji se može posedovati. Ali, najčešće, kod baroknih pesnika, koncentracija ima sasvim drugačiji afektivni smisao i predstavlja duhovnu katastrofu kojom se biće, koje se prekomerno rasprostrlo, svodi na sićušnost svojih stvarnih dimenzija. To vidimo, na primer, kod najdramatičnijeg baroknog pesnika, engleskog katoličkog pesnika Ričarda Krešoa. U Odi povodom smrti Gospodina Staninoa, on uzvikuje:

Napred, mladosti, lepoto i snago, o slatke sile
Što laskanjima mednim ispunjavate nekoliko dragocenih časova
Da biste ih pretvorili u lažnu večnost, – napred, čoveče
(Uveličano ništavilo!), upoznaj svoj domet.
Uzmi svoju meru, tamo, sasvim dole, i ničice padni
Pred svojom Predstavom o sebi, o ti;
Praznino neizemrna, sabij se i svedi
Ceo svoj krug besmisleni na običnu tačku.

Ha dramatičan način, neizmerno istezanje koje vrše sile bića pojavljuje se kao varka, kao lažno nadimanje. Balon se ispumpava, lopta se svodi na tačku. Čovek je uveličano ništavilo! Beskonačna krivulja koju je ocrtavao u prostoru i pomoću koje je verovao da se izjednačava sa svemirom samo je varka, mit. Unapred odbacujući Malarmeovu pretenziju da sebi pripiše uveličano postojanje (ali ne predviđajući u kom ironičnom smislu ga treba posmatrati), Krešo probija opnu, ispušta vazduh. Čovek je u isto vreme i neizmerna praznina i obična tačka, to jest dva puta ništa.

Sasvim iznenada Krešo prebacuje biće sa apsolutnog prostranstva na apsolutnu skučenost. Preobražaj i razočaranje su krajnje neočekivani, kao da redukcija prostora podrazumeva i odgovarajuću redukciju trajanja, redukciju ne samo na tačku u prostoru, već i na tačku u vremenu. A to je efekat koji Krešo želi da proizvede, pošto u početku govori o lažnoj večnosti koja se dobija narastanjem dragocenih trenutaka. Božanska večnost, videli smo, predstavlja loptu čije je središte večni trenutak i čiji obim sadrži sveukupnost vremena. Ali, u lažnoj ljudskoj večnosti, sadržano je samo nekoliko časova, i njihovo varljivo narastanje omogućava da se pretpostavi da predstavljaju savršen vremenski totalitet. Lopta splašnjava, naduvani časovi se trenutno svode na običan trenutak. A taj ljudski trenutak je tačka, središte, ali bez ičega oko sebe, bez ikakve veze sa krugom časova. Iznenadni, usamljeni trenutak, potpuno izdvojen u praznini vremena, i čak suprotan večnom trenutku koji stalno održava Boga u vezi sa svim vremenima.

U jednoj drugoj pesmi, Krešo uvodi istu dramatičnu redukciju, ali se ona više ne vrši tako iznenadno. To je pesma na latinskom jeziku, pod naslovom Bulla, u kojoj se pojavljuje jedna za nas veoma značajna tema, tema mehura od sapunice. Navodimo nekoliko odlomaka u prevodu Žana Rusea:

Lopta, ne od stakla,
Ali od stakla blistavija,
Ali od stakla krhkija
I od stakla prozirnija.

Ja sam prolazna ćud vetra,
Ja sam cvet, ali vazdušni cvet,
Zvezda, ali od morske vode,
Prekrasna igrarija prirode,
Bajka neobična i san kratkotrajan…

Ja lutam, poskakujem…
Ja sam šarenilo
Snegova i ruža,
Voda, vazduha i vatre.
Obojen, pozlaćen i dragim kamenjem ukrašen,
Ja sam, o! ja sam ništavilo.

Sličnost dveju pesama je upadljiva. I u jednoj i u drugoj varljivo loptasto nadimanje se rasplinjava, i sve se vraća ništavilu. Međutim, u drugoj pesmi Krešo uvodi više pojedinosti koje su u prvoj izostavljene. Oda povodom smrti gospodina Staninoa predstavlja pesmu o iznenadnosti, trenutnosti. Nasuprot tome, u Mehuru od sapunice reč je o trajanju iluzije. Krešo usmerava naš pogled ka celokupnom čovekovom životu. Ako je život varka, to je varka koja ce produžava. Njeno trajanje je postalo uočljivo zahvaljujući brojnim događajima koji se nižu. Lutajući, poskakujući, mehur se kreće u prostoru i vremenu. Složen, sačinjen od različitih elemenata koji se neprekidno spajaju i razdvajaju u zemaljskom svetu kao i u njegovom malom svetu, on prima svetlost od uzastopnih zrakova. On živi životom koji se neprekidno obnavlja, ali je uvek isprekidan, on je sličan blistavim kapljicama sa Marinovog izvora. Njegovo trajanje je sasvim drugačije od trajanja nebeske ili božanske kugle, jer je život mehura uvek podložan promeni, uvek se menja, to je život koji se sastoji od bezbroj malih smrti i koji se najzad završava potpunim rastakanjem.

Tako se mehur od sapunice, sličan planisferi Oca Binea po svom kristalastom obeležju i svojoj sićušnosti, od nje veoma razlikuje, pošto je taj kristal čist privid. „Od stakla blistaviji“, „kratkotrajan san“, mehur ima mali krug trajanja i malu loptastu površinu, na kojima se odražava nešto od Večnosti, od Neizmernosti. Ali on je šupalj, ali on je i sasvim kratkotrajan i slabašan. Na najmanji udar, dašak, on iščezava; jer on je čista površina, čista igra privida.

Barokni pesnici – pa čak i pesnici rokokoa – nijednu temu nisu tako često obrađivali kao temu mehura.

Na primer, ovaj madrigal jednog Krešovog sunarodnika i savremenika, Viljema Dramonda:

Ovaj život koji izgleda tako lep
Liči na mehur što ce u vazduh vinuo
Pod dahom dece razigrane.
Ona ga svuda ganjaju
I utrkuju se ko će ga dalje oduvati.
I mada se povremeno čini da on
Kao neka zlatna zenica u visinama stoji
I mirno nad prazninom lebdi,
To je samo zato što je tako lak.
Ali on se ne pojavljuje dugo u tome sjaju;
U trenutku kada joj se najviše divimo, ta misao
Prepunjena ništavilom, u ništavilo ce raspršuje.

Namera ovih pesnika je očigledna. Oni neće samo da opišu sićušnost, prolaznost i varljivost ljudske sfere. Oni hoće da pokažu tu kratkotrajnost i tu laž u kontrastu sa neizmernošću, večnošću i istinitošću božanske sfere. Oni uvek imaju na umu njena savršenstva i nemo ih suprotstavljaju lažnim savršenstvima mehura. Ove pesme nisu, dakle, samo moralne. One su u pravom smislu religiozne.

Prema tome nije čudno što tu temu srećemo čak i kod Gospođe Gijon. U njenim Duhovnim i crkvenim pesmama nalazi se neobična pesma pod naslovom Sveto Dete u igri pravi mehurove od sapunice. Ovde je očigledno reč o amblemu. Gospođa Gijon nastoji da da određeni smisao slici božjeg Deteta okruženog mehurovima:

Izgleda, božanstveno Dete moje,
Da se ništavnim stvarima zabavljate.

Zatim savlađuje prvi pokret iznenađenja, gotovo negodovanja. Pronašla je smisao amblema:

Ti mehuri nestalni svet označavaju;
Mnogo više volim vaše reči da slušam.

Ima li na svetu ičeg prolaznijeg i krhkijeg
Od ovih mehurova od sapunice?

Čovek koji je samo od gline sačinjen
U tome mora lepu pouku naći.

Nikada nemojmo računati na sebe,
Računajmo samo na Isusa;
Samo on ima vrhovnu snagu:
Svaki oslonac van njega bio bi velika zabluda.

 

U zajedljivim stihovima Gospođa de Gijon izvlači iz teme mehura od sapunice zaključak koji predstavlja jednu od njenih omiljenih ideja. Pošto smo mi mehurovi, to jest nestalna i nepostojana bića koja u sebi nemaju nikakvo trajno životno načelo i koja su prepuštena svim vetrovima, sami se predajmo svim vetrovima; jer svi oni potiču od Gospodara, i mi treba da idemo tamo kuda nas oni nose. To je doktrina kvijetističkog prepuštanja koju Gospođa Gijon na drugim mestima često izražava dvema simboličnim slikama, isto tako „kružnim“ kao i mehur: simbolom vetrokaza i simbolom balona. Balon koji ce kreće u svim pravcima, ali na božanski podsticaj, vetrokaz koji se okreće na četiri strane sveta, a čiji je stožer fiksiran u bogu, kvijetistička duša je pokretna okruglina, čija kružnost ne predstavlja nikakvo posebno savršenstvo, već prosto sposobnost kretanja u svim pravcima u kojima je Bog usmerava uz najmanji otpor i najveću pokornost. Ona je okrugla i zato što ima središte. Promenljivost njenog kružnog kretanja u neprekidnoj je vezi sa nepomičnom tačkom koja je Bog. Bog je u isto vreme i središte svih duša i sfera koja obuhvata sfere svih duša: beskonačno središte, beskonačna sfera.

Tako, na ovaj ili onaj način, verska misao sedamnaestoga veka nastoji da uspostavi vezu između beskonačnosti božanske sfere i beskonačnosti ljudskih sfera. U jednoj pesmi koju navodi Anri Bremon, Otac Marsijal de Briv slobodno meša one različite male loptaste entitete što ih predstavljaju suze, biseri i kapljice rose:

Zrnca kristala, kapljice čiste
Od kojih se sastoje krunice
Majorane i majčine dušice,
U jutarnjem sjaju;
Tečni biseri Istoka,
Suze nebeske što razvedravate
Blistavu glazuru livada naših,
Slavite Boga koji pomoću suza
Sparušenim dušama našim vraća
Negdašnjih boja izgubljeni sjaj.

Kapljice rose su još manje i još krhkije od mehurova od sapunice; ali one se iskupljuju za svoju slabost i svoju sićušnost, zato što su slične suzama Hrista koji nas iskupljuje. Naša slabost je čudnovata slabost. Božjom milošću mi se pretvaramo u bisere, u one bisere koji, kako kaže Fransoa de Sal, dobijaju svoj sjaj, ne od mora, već od nebeske svetlosti. Između sićušne sfere ljudskog postojanja i nebeske sfere postoji veza koja je više od uticaja. Jer, u stvari, u obliku suze, božanska neizmernost daje ljudskoj sićušnosti svoj sjaj, svoju čistotu, čak i svoj oblik. Kapljica rose je božanstvo u minijaturi.

Postoji jedna divna pesma puritanca Endrjua Marvela koja istim simbolom izražava ideje koje su veoma bliske idejama Marsijala de Briva. Treba navesti pesmu u celini:

Pogledaj kako se rosa sa Istoka,
Što je iz okrilja zore među procvale ruže pala,
(Iako ravnodušna prema svom novom boravištu
Posle svetle oblasti u kojoj je rođena)
Zatvara y svoju okruglinu
I, u prostoru svoje male kugle,
Krije, koliko može, svoje izvorište.
Pogledaj kako prezire ružičasti cvet,
Jedva ga dotičući, tamo gde počiva;
Dok pogled baca ka nebesima
I tužno se presijava,
Kao da je vlastita suza;
Jer predugo je od svoda Nebeskog odvojena.
Neumorno se kreće, uznemirena,
Strahujući da će nečista postati;
Sve dok ce Sunce žarko na muku njenu ne sažali
I ponovo je Nebesima privuče.

Zatim dolazi primena:

Tako duša, ta kapljica, taj zračak,
Iz bistrog izvora svetlosti večne,
(Ako je razaznamo unutar ljudskog cveta)
Uvek pamteći svoju uzvišenost prvotnu,
Slastima zelenila i lišća izmiče
I, sećajući se vlastite svetlosti,
Mislima čednim kružno odslikava
U malom nebu veliko nebo.
Ona se stidljivo
Na sve strane okreće,
Praveći krug koji isključuje svet
Ali prima svetlost;
Tamna odozdo, na vrhu blistava,
Ovde prezriva a tamo ljubavi puna.
Za svet ovaj labavo vezana,
Spremna da se u visine vine.
Njišući se nad jednom jedinom tačkom,
Ona se ka nebu kreće.
Tako se prečišćavala božanska rosa;
Bela, netaknuta, iako zgusnuta i sleđena;
Zgusnuta na zemlji; ali se rastopljena uzdiže
Ka blistavoj raskoši sunca svemoćnoga.

Niko nije bolje od Marvela umeo da poveže i stopi sva značenja sićušne kružnosti. Kapljica rose je zatvorena u sebe, ona odbija svaki dodir sa spoljašnjim svetom, ona želi da opšti samo sa drugom sferom, koja je neizmerna i neizemrno udaljena. Prvi utisak je, dakle, utisak apsolutne odvojenosti i, u odsustvu svake posredničke sredine, maksimalne udaljenosti između veličine i sićušnosti, između sfere Boga i sfere duše. Ali u svojoj sićušnosti, sfera duše odražava, i to isključivo odražava, sferu Boga. Šta više, uprkos svojoj sićušnosti, ona je iste prirode kao neizmernost iz koje je potekla. Kada se zatvori u svoju okruglinu, ona u nju zatvara okruglinu neizmernog, stoga, kada se istopi na suncu, ne iščezava, nego samo gubi svoju sićušnost. A poslednji stih pesme je stih koji sferi duše odjednom vraća njene prave dimenzije koje su dimenzije beskraja.

Kapljica rose, koja zapada u sićušnost i vraća se veličini, ima dakle dva života. Kondenzacija i ekspanzija, dva suprotna kretanja se ukrštaju u susretu za kojim tragaju sve barokne pesme. Ali dinamizmu akcije pridružuje se statičnost figure. Sve dok božja milost ne preobrazi zemaljsko ustrojstvo kapljice rose, ona ostaje tamo gde je ostavljena, spremna da se uzdigne, ali to još ne može da učini. Ovde se nalazimo na mestu i u trenutku koji su u najvećoj mogućoj meri suženi; to je tačka u kojoj kapljica dodiruje cvet, trenutak u kome dodiruje večnost. Radnja koja će se izvršiti još lebdi u vazduhu, kao da je zaustavljena u stanju koje joj prethodi. Trenutak u kome će se dogoditi uzlet još nepomično stoji na tome mestu. Kapljica je zaustavljena nestalnost, i upravo to privremeno, ali beskonačno produžavano zaustavljanje štiti je od svakog nečistog mešanja Ona je večno fiskirana u tački iz koje će moći da ce širi.

Jedan drugi pesnik baroknog doba, Otac Lemoan, služi se gotovo istim slikama kao Marvel:

Biseri, te suze zgusnute
Što iz očiju Sunčevih kaplju…
To su srca što su sa neba pala,
Duše svetlosti čiste,
Duhovi bledi, dražesni.

Preobražajem suza u bisere, i obrnuto, kapljica u paru, božansko delovanje sledi dvostruki, čas zaštitnički, čas iskupiteljski cilj. Ono obavija duše omotačem koji ih štiti od vlastite nestalnosti i uticaja sveta u koji su pale; tako im omogućava da sačuvaju, pod sićušnim oblikom, načelo veličine. Šta više, u željenom trenutku, oslobađa ih sveta i njihove sićušnosti; vraća im obim koji je jednak obimu sunca.

Ali barokni pesnici ne pokušavaju da u sićušnosti održe načelo veličine samo natprirodnim delovanjem. Isti Endru Marvel koji opisuje zaštitničko i spasonosno delovanje Boga u ljudskoj duši, opisuje i običnu ljudsku radnju kojom se duša sama spasava, ili barem štiti ono što je u njoj najdragocenije, od razornih sila spoljašnjeg sveta. U čuvenoj pesmi, upućenoj svojoj „stidljivoj dragani“, u kojoj razvija staru temu vremena koje sve proždire, Marvel podstiče svoju draganu da iskoristi sadašnji trenutak, ne zato što će on proći, ne zato što u njemu treba u prolazu uživati (kao što žele Horacije i Ronsar), već zato što, pomoću voljne usredsređenosti celokupnog bića na kratkotrajni trenutak zadovoljstva, taj trenutak možemo fiksirati u njegovom obliku, dati mu apsolutno obeležje:

Danas dakle, dok boja mladosti
Ko jutarnja rosa na tvoju put pada,
I dok duša tvoja pristala izvire
Kroz sve čežnjom raspaljene pore,
Još danas, dok možemo, u životu uživajmo,
Još danas, kao grabljivice zaljubljene,
Progutajmo odjednom vreme svoje
Umesto da čamimo u njegovim čeljustima sporim.
Smotajmo svu svoju snagu i svu
Svoju nežnost u jedno jedino klupko,
I u veličanstvenoj borbi ščepajmo svoja zadovoljstva
Kroz gvozdene kapije života.

Čin kojim duh, umesto da rezignirano čeka da ga ono ščepa, pretiče i hvata proždiruće vreme, predstavlja čin učvršćivanja i odlučivanja. Umesto da bude odnesen i progutan, trenutak je osvojen i izbačen iz trke. Ma koliko bio kratkotrajan, ma koliko bio nestalan, on je uhvaćen i smotan u klupko. Umesto da pada sa neba kao mana, kapljica trajanja se zgušnjava pod dejstvom ljudske volje. Očvrsnut tim činom, ljudski trenutak koji odnosi vreme više se neće rastočiti.

Ali ta slobodna kristalizacija trenutaka u trajanju pomoću ljudskog čina ne vrši se samo pod dejstvom ljubavne želje. Ona može biti i plod umetnosti. Jedan drugi engleski pesnik sedamnaestog veka, Abraham Kauli, ovako priziva svoju Muzu:

Ako ti se Prošlost i Budućnost pokoravaju,
Zaustavi ovaj talas i nateraj ovaj tok
Da bude miran kao površina jezera.
Neka tvoja čvrsta ruka zadrži ovu neuhvatljivu zmiju.
Voćku koja se tako brzo kvari
Da se teško može videti, a još manje okusiti,
Preradi u džem da bi je sačuvala.
Ovaj blistavi komad leda
Koji se tako brzo topi
Pod zrakom sunca,
Učvrsti i iskristališi svojim stihom
Da bi ga u trajno ogledalo pretvorila.
I neka pod uticajem rime tvoje besmrtne
Ovaj kratki trenutak u vremenu
Poluloptu okruglom večnošću ispuni.

Reka koja je postala jezero, led pretvoren u staklo, voćka prerađena u džem, prelazna supstancija trenutka je jezičkom operacijom preobražena u večnu supstanciju. Kretanje se zaustavlja i postaje stanje. Ali još značajnija od ovog učvršćivanja je obrnuta operacija koja ga dovršava. Tek što je jezik izdvojio trenutak iz matice, izolovao ga, imobilisao, učinio sličnim stvrdnutoj kapljici trajanja, a već ista mutaciona snaga tom zaustavljenom „kratkotrajnom trenutku u vremenu“ daje jedinstvenu ekspanzivnu snagu: „Neka pod dejstvom tvoje besmrtne rime ovaj kratkotrajni trenutak u vremenu ispuni poluloptu okruglom večnošću!“ I dalje stvrdnuta u sebi, odvojena od svih drugih vremena, kuglica trajanja koju stvara umetnost narasta, preplavljuje budućnost, polukružno ispunjava celo buduće vreme. Njena sićušna kružna realnost postaje okruglina večnosti.

Ali ova gorda pretenzija duha nikako nije pretenzija svih baroknih pesnika. Većina njih ostaje na simbolu mehura koji puca, rose koja isparava, vetrokaza koji se vrti ili balona koji splašnjava: uzani prostor, kratkotrajni trenutak. Evo kako jedan marinistički pesnik opeva male krugove koje svitac opisuje u vazduhu:

Ljupki sviče,
Dok ce igraš i ševrdaš,
Napravi za senku okovratnik
Od krugova svojih blistavih.

Nebožanska svetlost, čisto zemaljsko kretanje koje u svome kruženju obuhvata samo malo senke, krugovi ocrtani sa ljupkošću i ekonomičnošću neke japanske pesme.

Ili ova druga pesma, istoga tipa i isto tako ljupka:

Tečnosti bele, tu masu ledenu,
Uzmi i stisni, i grudvu kratkovečnu napravi;
Zatim ruku svoju njome ukrasi da bi snegu belom
Dodala topli, oživeli sneg.

Grudva snega je, kao kapljica rose i mehur od sapunice, mala i kratkovečna lopta. Kao i Marvel, marinistički pesnik pokušava da ljudskim činom smota trenutak u svojoj ruci, da njegovoj čistoti da toplinu i udahne život. Ali za razliku od Marvela, marinista dobro zna da povezivanje života i čistote u savršenu loptu ne dovodi samo do njihovog uzajamnog razaranja. Nije važno! Dovoljno je doživeti kratkotrajni trenutak savršenstva, iako doživeti ga znači uništiti ga. Trenutak se može doživeti samo u „kratkovečnoj grudvi“ trenutka.

Grudvi koja je tako kratkotrajna da se ponekad svodi na neprimetnu tačku. Jedan od najlepših marinističkih soneta (čiji je autor Tomazo Gaudiozi) opisuje krug igrača grupisanih oko stola Karte, jedna po jedna, padaju. U tačkama i brojevima vrte se, kaže pisac, „želja za pobedom i veština osporavanja“. Na kraju sve karte padaju, sudbina je odlučena. Točak koji je obišao igrače, iznenada se zaustavlja ispred jednog od njih, a protiv svih drugih. Kružno vreme postaje nepomično. Jer ništa se nije dogodilo u odvijanju trajanja. Sve je odlučeno, sve se utvrdilo u jednom jedinom trenutku, „prolaznom trenutku, nedeljivoj tački“.

Krug ili lopta koju obuhvata ljudska misao sve više teži da se smanji, sabije. A u isto vreme, taj krug ili lopta izgleda nestabilniji, krhkiji, nedovoljno zaštićen tanušnim omotačem sveta koji ga okružuje. Grudva snega, igra svitaca, kapljica rose, suza, sićušna lopta je u opasnosti da se istopi, ispari, raspe, iščezne, bilo u spoljašnjoj praznini, bilo u unutrašnjem ništavilu. Bez sumnje, tokom celog sedamnaestog veka religijska misao održava vezu između „kratkotrajne grudve“ ljudskog postojanja i lopte večnosti. Ali krajem veka simbol beskonačne lopte gubi svaki smisao i svaku snagu, nestaje iz teološkog i filozofskog rečnika tako da je mala lopta čiji oblik poprima ljudska misao sada osuđena da slobodno lebdi, bez uzora, i da utoliko bolnije otkriva svoju beznačajnost. Ako pređemo sa baroknog doba na doba rokokoa, opet srećemo, na primer, temu mehura od sapunice, dragu Krešou i Dramondu. Ali, kao što se samo po sebi razume, otkrivamo da je lišena svog religijskog smisla. Krhkost lopte-čoveka nije kompenzirana nepromenljivošću lopte-Boga. Sićušnost je izgubljena u neizmernosti koja više nije božanska neizmernost, već kosmička neizmernost. Prolaznost više nema veze sa večnošću. Mehur od sapunice tada postaje čist prizor „prolaznih preliva“, koji se odvija u praznini. Tako je i u jednoj Bernisovoj pesmi, Poslanici o Naravima, koja počinje ovako:

Božanstvo nestalno
Sve nas pokreće i vodi;
Upravo ono u isto vreme
Sklonosti naše sto puta obnavlja.

Očigledno, ovde više nismo u prisustvu Božanstva, večne i nepromenljive lopte, kako ga je zamišljao Krešo. Bernis nastavlja:

Tako, da bi predstavio izvor
Uvek novih ćudi naših,
Pogledaj gomilu dece,
Što, različitim cevčicama,
Od sapunice
Prozirne mehurove prave;
Tim lakim kuglama dašak jedan
Donosi cvetova blistavi sjaj,
I prelivima njihovim prolaznim
Boje pothranjuje:
Vazduh što ih nadima i boji,
Dok pod našim oplatama lebde,
Flore svežinu im daje,
Ili Zore jantarasti ten,
Ili Duge zelenilo nestalno;
Ali to bestelesno remek-delo Eolovo,
Jednim daškom stvoreno,
Dok blista i leti,
Pod dahom vetra iščezava.

Ovde smo veoma daleko od platonističke i hrišćanske simbolike. Ona je međutim pružila temu koju pesnik ovde preuzima, ne znajući za ono što joj prethodi. Mala lopta čulnog života lišena je svake kauzalne ili analoške veze sa velikom loptom božanskog života. Ona se rađa iz jednog daška, iz jedne bezimene ćudi; i nemajući nikakvu samosvojnu supstanciju, zadovoljava se da bude ono u šta je naizmenično pretvaraju boje spoljašnjeg sveta koje odražava. Ona je sićušna čulna pojava koju zamenjuju, bez vidljivog razloga, druge čulne pojave. Tako je već preterano reći da Bernisovi mehurovi imaju život. Najviše što imaju to je deo života. Svaki se pojavljuje u nizu i u iščezavanju onih koji mu prethode, tako da nikada ne predstavljaju lanac trenutaka, niti povezani skup mesta. Nema dakle prostora, pa čak ni vremena, nema nikakvog kontinuiteta i nikakve stalnosti. I ako su mehurovi loptasti, to nikako ne znači da oni imaju neko svoje vlastito savršenstvo, već prosto da je za njih, pošto je svaki zatvoren u svom posebnom malom mestu i trenutku, sasvim nemoguće da ce povežu spoljašnjim vezama. Umesto srednjevekovnog svemira u kome su donje sfere bile hijerarhijski obuhvaćene gornjim sferama, umesto baroknog svemira u kome su sfere u svome širenju i skupljanju mogle da se povežu i izmešaju, sada imamo svemir u kome se sfere uzajamno ne obuhvataju, ne mešaju, čak ni ne povezuju, već se samo lelujaju jedne pored ili posle drugih. To je manje svemir, a više svemirska prašina, svet nepovezanih atoma, osuđenih da lebde nikada se ne povezujući i nikada ne gradeći pravi svet.

Ova međusobna nezavisnost sfera čak je tako radikalna da postaje nemoguće, u krajnjoj liniji, da se utvrdi da li su one doista male. Gubimo pojam o njihovoj sićušnosti, kao što smo prestali i da im pripisujemo veličinu. Veličina i sićušnost su relativne ideje. Mikromegas je čas patuljak, a čas džin:

Čas jedan mehur puca, čas puca jedan svet

piše Pop u Ogledu o Čoveku. Mehur je, ako hoćemo, svet; svet je, ako hoćemo, mehur. Fontenel se zabavlja pretvarajući svet u zbirku mehurova i balona, koji čas narastaju a čas splašnjavaju, ali uvek ostaju mehuri i baloni:

Možemo, dakle, zamisliti da je Svemir, koliko ga poznajemo, gomila velikih balona, velikih međusobno povezanih mehanizama, koji se nadimaju i splašnjavaju…

Uostalom, isti taj Fontenel ruga se božanskom simbolu beskonačne Lopte: „Beskonačna Lopta, kaže on, sadržavala bi suprotnost, pošto je svaka figura ono što je spolja završeno“. I dodaje da bi bolje bilo zameniti pojam beskonačne lopte pojmom „beskonačnosti konačnih lopti“. Ta beskonačnost konačnih lopti, to su mehuri od sapunice.

.

Izvor: Žorž Pule, Metamorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1993.

Slika: Henri Gissey, „Luj XIV kao Apolon“, 17. vek

Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo.

Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije: ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta s čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja izađem na ulicu i posmatram hram Dvostruke sekire i more. To nisam shvatio sve dok mi noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne sećam.

Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem njihove glasove u dnu kamenih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali. Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od njih, u samrtnom času, prorekao da će jednom doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postojii da će se jednom dići iz prašine. Kad bih mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake. Voleo bih da me odvede na neko mesto gde ima manje hodnika i manje vrata. Kakav će biti moj spastelj? pitam se. Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.

„Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

.

Citat: (1) U originalu piše četrnaest, ali mnogi razlozi idu u prilog tome da u Asterionovim ustima ovaj broj znači beskonačnost.

Izvor: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Slika: George Frederic Watts: „The Minotaur“, 1885.

Ilustracije Borhesove priče „Asterionov dom“

Jedna od Borhesovih omiljenih tema, pored ogledala, maski, biblioteka i kartografskih predstava, jeste tema lavirinta. Ona je prisutna u ovom delu, zajedno sa temom ogledala. Priča je, ako se bolje obrati pažnja, potpuno izvrnuta, ona prati „radnju“ tog magičnog predmeta poreklom iz Venecije. Kao što na jednom rimskom mozaiku vidimo sukob Tezeja i Minotaura, sukob koji je poznat i koji je deo mita, tako u priči prisustvujemo potpunoj odsutnosti sukoba odnosno samoodbrane. Takođe, jedan od ključnih detalja pri analizi ove priče jeste učešće naratora. Ko priča priču i ko završava priču, čije reči oblikuju svet, a čije kazuju kraj. Ovo su samo neke, ovde tek ovlaš pomenute, naznake koje mogu biti od značaja pri tumačenju dela. U čitanju se uživa u svakom slučaju. Priložene ilustracije delo su mladog umetnika iz Seula koji se zove Ryu. One su interesantan kuriozitet ali je slika priložena uz priču „Asterionov dom“ zapravo bila Borhesu početna inspiracija. U jednom od izdanja njegove knjige na srpski jezik, Zoran Konstantinović u delu za napomene i komentare piše sledeće o toj priči:

U eseju „Analitički jezik Džona Vilkinsa“, Borhes ukazuje na izvor ove priče – platno engleskog slikara Džordža F. Votsa „Minotaur“.

Asterion (grčki) – „Zvezdani“, ime čoveka-bika Minotaura.

Apolodor – grčki istoričar i filolog iz II veka pre n.e. kome se pripisuje zbornik mitova „Biblioteka“, delo koje je nastalo znatno kasnije.

„U Egiptu postoji slična“ – Herodot daje opis lavirinta u blizini Fajuma koji se pripisuje faraonu Amenehmetu iz XII dinastije (oko 1849 – oko 1801. godine pre nove ere).

.

Citat: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Ilustracije: Ryu

Mit o Minotauru

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A

Pet godina bloga A . A . A

za-blog

Ne pamtim kada me je neki domaći sajt ovako obradovao. Tvoja širina, imagologija, mudrost, posvećenost i obrazovanje sliveni u jedno, nesputano i slobodno kazivanje sebe ili njih, uzvisuju te među same predvodnike na tom putu Kentaura. Putu slobode duha i nesebičnog davanja. Ljudi kao ti su tako potrebni danas. Neću ti reći „nastavi ovako“, jer se vrlo oseća da je ovo sve tvoja potreba, gotovo misija one koja je otkrila sebe i sad pomaže drugima da se otkriju.
Sanja Perić

Ne radi se o kurtoaziji. Dopada mi se pristup, studioznost i rafiniranost koja je prisutna u svakoj objavi ili postu (nešto mi se, ama baš, ova reč ne dopada). Kad dođem ovde, bez izuzetka osećam divljenje prema Vašem pristupu, odnosu, načinu, studioznosti i svemu ostalom što ulažete u sve „proizvode“, koje „konzumiram“ sa velikim uživanjem.
TamoiOvde

Ovo što radiš je fantastično, ako mene pitaš – svaki članak ti je obrađen sa više aspekata. I sjajno povezuješ različite grane umetnosti tražeći paralelu među njima (tako ja tvoj blog vidim, multi-umetnički). Voleo bih da su moji članci ovakvi.
Šta slušam danas

Divno, Ana. Juče naleteh na ovaj blog (O, zašto, zašto tek juče?! Ja ne znam.) i sad ga polako istražujem. Ti si poput neke heroine, gotovo nestvarna! Samo napred.
Staša Vukadinović

Sjajno! Ovaj blog je pravo otkriće i mesto gde svratim gotovo svakodnevno da se ponečeg prisetim, ponešto novo naučim i da uživam.
Tanja Taubner Gajić

Sviđa mi se kako pišeš!
Mina

Sve me više oduševljavaš svojim poznavanjem svakojakog štiva.
Alba

Sjajan blog, sa uživanjem ću ga istražiti! Tvoja razmišljanja su stvarno temeljna i interesantna. Zanima me zašto smatraš da je putovanje početak slobode, zašto ono nije sloboda sama?
Bez kofera

Kad sam tražeći nešto od Williama Blakea prvi put došao na ovu tvoju misiju, fanzin, blog (nije bitno kako ga zovemo, važno je vjerujemo li u njega, ne?) znao sam odmah da ću ti ostati vjeran. Iz nekog razloga tvoje djelo me je asociralo na knjigu Alberta Manguela „Povijest čitanja“ koju smještam u onih nekoliko koje bih ponio na pusti otok (koliko god to zvučalo floskularno), najviše zbog jedne izvjesne podudarnosti: povijest čitanja nema kraja. Tako i ovo što ti radiš, način na koji radiš i sve tako… na moje osobno veselje, a vjerujem i ostalih tvojih čitateljica i čitatelja – nema kraja.
Bezimena ulica

Divan blog, predivan. Mada, malo tužan.
N.N

Odličan blog.
A.S

Vaš Blog je je jedna prekrasna, bogata riznica. Probrana djela, interpretacije i vaš suptilna promišljanja. A kroz sve se provlači jedna jasna ideja u mnoštvu svojih uvijek iznenađujućih metamorfoza. Ne može se čitati brzo jer dubine privlače i traže uvijek nova istraživanja.
Vrhun

Blog čitam kao knjigu, od datuma njegovog nastanka (koji je i datum mog rođenja). Želim da ostavim komentar i pokušam da izrazim ljubav prema onome što sam ovde pročitala za ovih nekoliko godina koliko pratim blog. Retko sam nailazila na tekstove u kojima se više osećaju ljubav, posvećenost i strast – koju smatram manje značajnom od prve dve, ali ne i zanemarljivom. One, zajedno sa sadržajem i formom, stvaraju nešto što je po mom mišljenju jedinstveno, nešto čime sam oduševljena, što me inspiriše. Kao ljubitelju umetnosti, tvoje (ako smem) pisanje mi predstavlja neizmerno uživanje.
Nadam se da moje reči deluju iskreno, nikako mi nije bila namera da deluju bilo kako drugačije. Čestitam, uz istu želju koju je izrazio jedan čitalac – da čitanju ne bude kraja.
Antiheroj

Odabir pasusa iz odličnih dela, odabir stvaralaca, sve je tako snažno, takva imaginacija potkrepljena odličnim slikama da sam nebrojno puta preveslala na svoj zid, usrećujući čitaoce i poštovaoce reči dalje, i dalje, i dalje …..na spas i sreću …. Hvala Ti.
Neđa Medić

Ana takođe piše o svemu onome o čemu Ana(ja) razmišlja(m). Odavno nisam naišla na ovako dobar blog na našim prostorima. Hvala na tome.
Ana

Bravo, Ana i hvala! Koliko si mi samo radosnih sati čitanja pružila… Želim ti da neku narednu godišnjicu proslavljaš u svojoj knjižari.
Jelena Jeremić

Hiljadu sto petnaest objava (1115). Sto šezdeset dve hiljade posetilaca (162.000). Trista trideset sedam hiljada pregleda (337.000). Pet hiljada pratilaca na društvenim mrežama (5000). Sve se to dogodilo u međuvremenu, od 23. oktobra 2011. Upravo citirani niz komentara, koji su u različitim prilikama i različitim povodima ostavljani na blogu, takođe su, uz ove brojeve, za pet godina postojanja internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti svedočanstvo da ovo mesto drugima nešto znači. Nisam to očekivala kada sam počinjala, ali sam to želela.

Pred sam kraj dana pišem ovaj tekst (i pišem ga već nedelju dana). Dugo nisam znala kako da započnem, o čemu bih zapravo mogla da pišem. Bila sam melanholična jer sam se setila okolnosti u kojima sam živela onda kada sam napisala prvi tekst. One su bile drugačije. Ne bih želela da ih kategorizujem kao bolje ili kao sigurnije ili kao srećnije. Zapravo, tada je svet za mene bio kao za Mirandu – nov. To je neprocenjiv osećaj, to kada je svet nov. Sada, kao i Prospero, za svet (ljude, ne predele) mogu da kažem isto što je i on odgovorio svojoj ćerci u Šekspirovoj poslednjoj drami, „Buri“ (uz „Mletačkog trgovca“ mojoj omiljenoj): „Tebi je on nov“.

MIRANDA: O čuda! Kol’ko je mnogo krasnih bića
Ovde! Kako je lep taj ljudski rod!
O divni novi svete koji imaš
Baš takve ljude!

PROSPERO: Tebi je on nov.

Kasnog oktobarskog podneva, pre pet godina, u stanu je bilo toplo, deda je bio živ. Nas dvoje živeli smo zajedno. On u svojoj prostranoj sobi, ja u svojoj prostranoj sobi. Između je bila kuhinja, prekoputa kupatilo. Hodnik lep, dovoljno širok i svetao. Deda nije bio moj deda, on je bio čovek kod koga sam tada stanovala i u čiji sam život ušla, a i on u moj, nenadano. Mislim da me niko do tada, a ni od tada, nije bolje razumeo i naučio nekim stvarima. On je sve činio na lak način, bez mnogo reči, a sa dosta radoznalosti, koja je inače svojstvena starim ljudima, što ume da bude iritantno, ali je benigno. Deda je bio duhovit i stalno raspoložen. Jednostavan čovek. Potpuno vickast i spreman da uradi sve što treba. Uvek afirmativan, ali racionalan. Starački usamljen, u meni, kao svojoj iznenadnoj stanarki (njegova unuka bila je moja prijateljica iz osnovne škole), pronašao je druga, zabavu i alibi. Nije ispadalo kao da priča sam sa sobom.

Deda je u međuvremenu umro, ali to se dogodilo pošto sam se ja odselila. Iskustvo druženja sa njim, dani provedeni u tom stanu doprineli su da mnogo pišem, da se u potpunosti posvetim nauci i onome što najviše volim – stvaranju i proučavanju umetnosti. Tada je blog nastao, u pomenutoj sobi, u tihom okruženju, punom podrške. Tada su i nastali mnogi moji eseji, koji su sada među najčitanijima na blogu. Tada su nastale dve moje knjige, „Pisma Persefoni“ i „Herbarijum“. Kada bi bi bilo nezgodno da sama istovremeno prekucavam i čitam ono što treba prekucati, zvala bih dedu pa bi on sedao na stranicu kreveta i čitao rečenicu po rečenicu dok bih ja kucala. To je bio slučaj kada sam pisala o Floberovom „Novembru“, na primer. Sve citirano on je izdiktirao. To su bili lepi trenutci. I tada su bili opterećeni nekim drugim stvarima, ali sa ove tačke gledišta, bilo je divno. Eto, u tim okolnostima nastalo je ovo internet mesto.

Blaženi su duhom siromašni, njihovo je carstvo nebesko. Ako za nečim žalim, to je što nisam idiot. Naivnost, koja je bila, a verovatno je i sada, moja prva osobina kada je u pitanju bilo kakav međuljudski odnos, prijateljski, emotivni, poslovni, činio je da na svet gledam drugačije. To je ono što mi nedostaje, to je jedna od razlika koju uočavam kada se osvrenem na te dane od pre pet godina. Mene je iskustvo degradiralo. Ja sam, spolja gledano, prešla određen put koji se kretao uzlaznom putanjom: diplomirala sam, zaposlila se, putovala, dala otkaz, završila master studije, objavila knjigu, našla novi posao, pisala, putovala, promenila četri stana, imala odvratna emotivna iskustva, ali onda je došlo jedno lepo koje je učinilo sve(t) lakšim. Ipak, kako sam se kretala napred, hronološki gledano, tako je moja ogorčenost bivala veća. Manje sam pričala (Miranda izgovara bujicu reči, Prospero samo četri), manje sam imala želje da viđam ljude, da se družim, da izlazim, da učestvujem u modernom svetu. Sve je bilo laž, svi su želeli samo korist, niko nije bio dobar prema meni. Nisam razumela zašto su moji roditelji takvi kakvi jesu. Kako sam onda mogla da budem toliko naivna pa da očekujem da bi drugi ljudi mogli biti bolji? Bila sam kao pitbul kada zagrize. Grč mu stegne vrat i on ne može da pusti. Stalno sam osećala da meni neko nešto duguje. Da mi život nešto duguje, da mi roditelji nešto duguju, da mi država nešto duguje.

Iskustvo mi ništa nije donelo, ono je za mene predstavljalo potpuni pad. Nisam se snalazila u društvu, u odalenju u osnovnoj školi, u srednjoj školi, u klasi na fakultetu, u kolektivu, u porodici, među nekakvim umetnicima, na nekakvoj književnoj sceni, omrzla sam Beograd, nikad nisam volela zemlju u kojoj sam rođena, nisam mogla nigde da se prilagodim, a nisam upoznala osobu koja je to više želela od mene. I nalik kolažu, nalik sceni za scenom u filmu o postapokaliptičnoj Hirošimi, odjednom: slika postaje bela. Sve to ima svoj kraj. Sve to ima svoju protivtežu. Drugi tas sadrži samo jednu stvar: umetnost. Ja i dalje ne shvatam odakle moja privrženost toj strani. Ona nije posledica mog vaspitanja (moji roditelji nisu kačili slike po zidovima, ja nisam nasledila porodičnu biblioteku, da se slikovito izrazim), niti je ona posledica mog obrazovanja. Tokom osnovne i srednje škole, samo dve godine pamtim kao produktivne, a da se tiču časova srpskog: u osmom razredu, kod nastavnice Jele Makrelis i u prvom razredu srednje škole, kod profesorke Nade Prodanović. Pomenute dve profesorke srpskog, i treća na zameni, koja je kratko bila sa nama, ali koja je rado pročitala jednu moju priču u osmom razredu, kao i nastavnica istorije u osnovnoj školi, Marina Stefanović, bile su mi značajne u tom uzrastu.

Ipak, oduvek sam volela da čitam, stalno sam pisala, to je dolazilo kao prirodan proces, kao nastavak življenja, a nikad više nisam maštala i bivala srećnija nego dok sam gledala u slike ili slušala muziku. Obožavala sam kao dete jednu sliku, reprodukciju na zidu koja se nalazila u trpezariji majčine tetke. Porodčno bismo tamo odlazili i bilo mi je dosadno pa sam klateći noge na stolici i stalno zapitkujući „Kad ćemo da krenemo, kad ćemo da krenemo?“ zurila u crveni komplet sabranih dela Lava Tolstoja ili u Konstablovu sliku (tek sam na studijama otkrila koji je slikar u pitanju) na kojoj je prikazan dečak kako pije vodu sa izvora, dok stado samo produžava dalje, koje je čak i pas zaboravio jer čeka dečaka. Ja sam tada zaključila da dečak plače jer je pao a njegova kuca ne zna kako da mu pomogne. Moja vezanost za klasičnu muziku potiče iz detinjstva, iz dana kada sam u nedostatku bilo kakve razonode slušala „Koncert u podne“. Bio mi je mnogo dosadan. Ali, ostao je neki trag od tolike količine nota i ja sam se baš za njega vezala i na osnovu tog koraka u snegu, u beskrajnoj okolnoj belini, nastavila dalje, intuitivno verujući godovima na usputnom panju. Otkrivajući je shvatila sam da me je klasična muzika u toliko navrata obogatila, slušajući nju bilo je to kao da me reka nosi, kao da se sankam i spuštam niz dugo brdo. Osećala sam kapljice vode na usnama, rezove vetra po licu. Toliko su jaki bili čulni doživljaji nečeg u toj meri nematerijalnog.

Prvi put sam u biblioteku ušla sasvim slučajno. Moja majka je radila u apoteci, tokom devedesetih vladala je potpuna nestašica lekova i ona je odlučila da pomogne jednom penzioneru i da mu dostavi neophodan lek, koji nikakako ne bi mogao regularno da dobije, ali da ih neko ne bi video, ona je došla na genijalnu ideju: da se nađu u biblioteci. Biblioteka u predgrađu u kome sam odrasla, i koje mi je iz tih, čisto sentimentalnih razloga, i dalje lepo, za kojim i dalje čeznem, nalazila se u centralnoj ulici. Sećam se obućarske radnje koja je bila sa desne strane, mirisa imalina i lepka, koje sam oduvek volela, a sećam se i „Beteksa“, prodavnice koja se nalazila sa leve strane, mirisa nove garderobe, velikih valjaka hartije u koju su pakovali pamučni veš i još većih valjaka materijala koje su prodavačice tako precizno sekle. Toliko sam želela da zađem iza njihovog pulta i otvorim jednu od fioka čiji je gornji deo bio sav u staklu, kako bi kupci videli lepo nasložene čarape, razlistane kao neki tradicionalni kolač iz Napulja. Ali, vratimo se biblioteci. Njen miris mi se tako oštro urezao u biće da ni „Beteks“ i lavirinti izložene garderobe (kao dete imala sam veliku želju da me zaborave pa da prespavam u izlogu), ni mala obućarska radnja (ko još nije verovao u to da cipele zaista vode svoj život kada padne mrak?) nisu mogli da se porede sa tim prostorom.

Biblioteka u mom predgrađu izgledala je ovako: pri ulazu je maleni hol i naspram ulaza nalaze se vrata, jedna vode u toalet, druga u kuhinju. To je bilo pristojno mesto tako da su vrata uvek bila zatvorena. Između njih bio je dovoljno širok zid i na njemu su bile dve vitrine u kojima su bibliotekarke smenjivale naslove među kojima su bile lektire, najčitanije knjige, klasici, beletristika, istorijska dela. Sa leve strane ulaza bila je ogromna prostorija visokih zidova na čijem su gornjem rubu bili uski a dugački prozori (bili su postavljeni čitavom širinom prostorije) tako da je svetlost dolazila odozgo i samo sa jedne strane. To je bila glavna prostorija. Sa desne strane glavnog ulaza nalazila se manja soba čijem je osvetljenju doprinosilo staklo koje se protezalo od poda do plafona, i to sa glavne strane ulice. Taj veliki prozor, veliki poput izloga, nije bio izložbeni, tu je oduvek stajala duga zavesa boje jutra, nekada siva, nekada belo-plava. U toj sobi bilo je dečije odalenje. Police su bile poput vitrina, takva im je bila građa i visina. Donji deo je imao vrata koja se otvaraju, to naglašavam jer iza jednih stajala su dela Žila Verna, a gornji deo bio je sav u policama. Na sredini sobe nalazio se sto sa slikovnicama.

Velika prostorija, odalenje za odrasle, toliko je lepo mirisala, tako je svetlost bila lepa, prigušena, dostojanstvena i odmereno stroga, ali ne odbojna, da sam želela tu da se vratim, pod bilo kojim izgovorom. Pošto je majka dala deki lek otišle smo ali sam uspela da zapamtim drvene fiokice u kojima su se nalazile kartice, kao i da čujem kako bibliotekarkini meki prsti lagano i pucketavo prelistavaju kartice koje su bile u jednoj pravougaonoj drvenoj kutiji na njenom stolu, tražeći onu sa odgovarajućim brojem iz koje bi izvadila neke listiće i vratila ih u knjige čije su korice takođe umilno zazvučale pošto bi ih sklopila. Onda je napuštala svoj sto i odlazila među police, u svet tajanstva i mašte, u svet gušćeg mirisa i pritajenije svetlosti, u svet zaboravljenog vrta u kome najlepšte cveće preklapa, umesto svojih latica, svoje mirise. Tu bi tražila neku knjigu, držeći kažiprst uperen ka riknama, poput senzora koji će je povesti ka naslovu. Čovek kome je trebalo dati lekove bio je bibliotekarkin suprug i on je stalno bio u biblioteci (kasnije sam ga viđala), sedeo je za stolom (onim koji je trebalo da predstavlja deo čitaonice) i čitao „Politiku“. Biblioteka je dobijala besplatan primerak, njemu je očito kod kuće bilo dosadno i tako su svako jutro, a jutro je njima trajalo do jedan sat popodne, do kad je trajala prva smena, bivali zajedno.

Potom sam otkrila i drugu biblioteku, onu koju smo imali u osnovnoj školi, ali ništa nije moglo da se meri sa ovom. Izmolila sam roditelje da me upišu i sećam se kako sam svaki put kada bih dolazila, na bibliotekarkino pitanje koju knjigu želim, odgovarala sa: „Hvala, sama ću da pogledam.“ Tačno sam znala gde stoji Kronin, gde Agata Kristi, gde sestre Bronte (ono ljupko izdanje sa ilustracijama viktorijanskih devojaka), gde „Istorija Beograda“, a gde Radoslav Petković, čija je dela moja nastavnica istorije, Marina Stefanović, obožavala i koja mi je preporučila, uz Gordanu Kuić i Svetlanu Velmar-Janković tako što ih je na staroj mašini, koju je prethodno koristila za svoje seminarske radove i diplomski, otkucala. Bibliotekarka me je puštala da budem sama u drugoj sobi ali mi nije davala da se zadržavam. Ja sam nasumično preturala po policama, za kratko vreme pokušavajući da razbijem granice prostora i vremena. Baš kao u romanu „Kraljević i prosjak“, putovala sam kroz vreme zahvaljujući mirisu. Taj miris nije me odvodio u moju prošlost, niti je omogućavao da budućnost postane jasna. Ne, to je bilo nešto šire od mene. Ja sam bila putnik kroz istorijske epohe, dnevno sam ih obilazila po nekoliko, kroz gradove, sobe, kroz nezamislivo široke geografske predele, a i bila sam u društvu toliko zanimljivih ljudi. Sa Poaroom, kapetanom Nemom, kraljicom Dragom, Robinzonom.

Svuda sam bila, mnogo toga sam videla, sve sam radila. Tada sam zavolela i specifičan font, ilustracije i opremu koji su bili prepoznatljiv deo omladinske literature, naročito knjiga iz biblioteke „Lastavica“ ili Nolitovih izdanja za decu, a o „Plavoj ptici“, mojoj omiljenoj ediciji, nije bilo pomisli da neki naslov može biti loš. Sećam se prve knjige koju sam uzela iz biblioteke: Zeleni papagaj. Na kraju prvog razreda osnovne škole tata mi je kupio Andersenove „Bajke i priče“, to je bila moja prva knjiga koja je sadržala i posvetu. Obožavala sam Agatu Kristi, Žila Verna, slikovnice o Maji, sve knjige o Doroti i čarobnjaku iz Oza, „Tri musketara“, Andrićev ciklus pripovedaka o deci, romansirane biografije srpskih kraljica i crnogorskih princeza, roman „Zbogom mojih petnaest godina“, priču o lutki Beli, „Dnevnik Ane Frank“ i još toliko drugih knjiga. Imala sam i svesku u koju sam upisivala knjige koje želim da pročitam, koje sam pročitala i koje bih jednom, ali taj se trenutak činio tako dalekim i nedostižnim, možda mogla i da kupim. Polica biblioteke bila je moj izlog, moje sredstvo saznavanja, moj internet. Svet je zapravo bio lep. Sve je dobijalo širinu, svaka klupa u parku, list koji škripi asfaltom, zgrada, staza, senka, drvo – sve je bilo bremenito značenjem! To je bilo moje detinjstvo koje mi sad šapuće: potraži me u predgrađu.

I dalje imam mnogobrojne sveske u kojima zapisujem svoje planove, ja sam kraljica spiskova. Mnogo toga nije objavljeno na ovom mestu, a odavno je planirano. Mnogo toga sam planirala i da napišem, ne samo da prenesem (o tom odnosu merkurijanske i jupiterovske misije pisala sam povodom trećeg rođendana bloga), pa se nadam da ću tim putem i nastaviti. Osećam da sam tek počela, imam pregršt ideja i planova, ali me usporavaju neke druge stvari, one koje sam nazvala iskustvom. Pod njim podrazumevam svakodnevni život, prilično isporgramiran i deprimirajuć, ponekad mi izgleda klaustrofobično, kao da nema izlaza iz besmislice. Izgleda ponižavajuće činjenica da je neko drugi umesto mene osmislio moju stvarnost. Baš zato sam i napravila veliku digresiju, veliki korak unazad, da bih predstavila entuzijazam koji me je od početka obuzimao kada je bilo reči o umetnosti. Prirodno je stoga bilo da moji zapisi, razmišljanja i fascinacije dobiju određen oblik. Srećom, živimo u digitalnom dobu pa mi je daleko jednostavnije da svoja razmišljanja podelim sa drugima. U svetu gde je suvereno vladala Gutembergova mašina, pitanje je koliko bih bila u mogućnosti da pravim svoj časopis i pitanje je koja bi onda bila njegova forma. Mada, ni to ne mora ništa da znači. Ja sam imala čitave sveske posvećene pop i rok grupama, Madoni, filmu „Titanik“, takozvane scrapbooks, koje i dalje čuvam, a devojčice koje sada imaju dvanaest godina poseduju tumblr i instagram nalog. Ništa više.

To je sve što sam želela da napišem ovom prilikom, mada osećam da sam previše toga do sad i napisala, da sam mnogo toga naznačila, ali ne i čvrsto povezala i zaokružila. Imam odbojnost prema čitanju svojih tekstova, pošto ih objavim, ali ih zato pre tog trenutka pročitam više desetina puta i onda to što čitam nema efekta, napamet znam rečenice, ali nemam jasnu distancu kako bih uspostavila neki odgovarajući odnos prema tekstu i njegovom sadržaju. Sa ove tačke gledišta, kada „prelistavam“ sadržaj na blogu, ne prateći hronološki niz, već nasumično odabirajući mesece i tekstove, mogu da kažem da sam zadovoljna, a nekada se i sama nad sobom začudim. Ipak, bitno mi je da sve izgleda uravnoteženo. Volela bih da moj blog, u celosti gledano, zvuči kao Mocartova kompozicija koju sam objavila pre pet godina, u prvom postu. Dok sam živela sa dedom imala sam običaj da kad izađem ostavim laptop uključen samo da bi ova kompozicija mogla da se čuje. Ponavljala se u nedogled i ja sam to radila namerno jer je to bila neka vrsta higijene, kao kad otvorite prozor da se izluftira soba. Htela sam da zidovi upiju ove zvuke, da oni oforme jednu energiju koja će me dočekati kad se vratim, kao bujica vazduha kad otvorite vrata.